POČETAK BUNE PROTIV DAHIJA

Author: Lidija Lagrini / Labels: , ,


POČETAK BUNE PROTIV DAHIJA
Svetislav Basara
Dereta, 2010, Beograd





U novoj knjizi, Svetislav Basara iznova problematizuje zvaničnu nacionalnu istoriografiju i kolektivni doživljaj povesti, koristeći se humorom – najboljim oružjem kritičke svesti. Delo u žanrovskom smislu stoji na međi romana i satiričnog eseja, a pisac ga određuje kao sotiju – satirično-alegorijsku pripovest nastalu iz srednjovekovne predigre moralitetima. Ovaj književni oblik u našoj književnosti koristio je još i Borislav Pekić.
Fabula romana Početak bune protiv dahija ima intenzivan ritam, vešto i uzbudljivo ispripovedani događaji brzo se smenjuju. U prvom delu u kom se opisuje turska vladavina, diskurs je pun turcizama, a kako vlast dospeva u srpske ruke, i jezik romana se menja, a broj turcizama opada. Delo obuhvata širok vremenski raspon, u njemu su opisani događaji iz perioda priprema za Prvi srpski ustanak, pa sve do današnjih dana. Poslednji deo knjige sadrži događaje iz najnovije istorije. Budući da je ovaj deo teksta lišen simbolike i poetike, a sadrži najviše elemenata pamfleta i faktografije, doživljava se kao slabiji od ostatka romana. Ali, autor u Post skriptumu daje autopoetički komentar u kom kaže da se o događajima iz sadašnjice ni ne može pisati drugačije. U dobrom duhu postmodernizma, roman sadrži elemente groteske, burleske, satire, pamfleta, parodije istorijskog romana, uz sveprožimajući humor. Za autora ne postoje „svete krave“, tako da su likovi Vuka Karadžića, Karađorđa, Dositeja Obradovića i drugi, podvrgnuti karikiranju i satiri. Od izvora za pisanje romana, autor se najviše oslanjao na memoare i zapisana svedočenja direktnih učesnika istorijskih zbivanja, koja se često značajno razlikuju od istorije iz udžbenika. U intervjuu listu Novosti, S. Basara kaže: „Srpska istorija je jedna vrlo problematična stvar. Ona se ne tiče samo istorije kao nauke, već utiče na naše živote i dan-danas. Problem sa “istorijom” je u tome što je ona postala upravo ono što bi trebalo da bude literatura: priča koja se ne obazire mnogo na faktografiju. Njoj više nisu toliko bitne činjenice koliko ideološka obrada tih činjenica... Činjenice se iskrivljuju ne bi li se prilagodile potrebama ovog ili onog vremena.”

Slika sveta u romanu
Autor oslikava jedan šaroliki svet koji se ubrzano menja. Evropa vrvi od različitih nacionalnih i političkih interesa. “Čuda više nema, niti će ih biti, jer se ceo svet pretvorio u čudo.” Taj svet “nije sasvim čvrst” i ispunjen je mistifikacijama i mitovima.
“1790. Srbija je nestvarni pašaluk, izgubljen u lavirintima orijentalnog carstva.” Osmanlijska vlast se raspada, svuda je haos i rasulo, a Srbi su gotovo neprimetni. Turci su u panici, što za posledicu ima preterivanje u nasilju. Srbija je u bedi i zaostalosti, a prekrivena je viševekovnim naslagama orijentalnih lagarija. U takvoj klimi dogodio se Prvi srpski ustanak. Ili se nije dogodio. Pripovedač predočava mogućnost da se niz nasilnih incidenata širom zemlje ne moraju smatrati ustankom, već delom opšte klime koja je zahvatila evropske zemlje pod izdišućom osmanlijskom vlašću. Kada se desi ono što je u zvaničnoj istoriografiji nazvano ustankom, to na čudan način produži život propadajućem turskom carstvu. Inače bi se samo od sebe ugasilo i istrulilo, a sad mu se javlja motiv za samoodržanjem. Kada Srbi preuzmu vlast, umesto da uspostave red, oni samo nadograđuju već postojeći haos. Umesto da razvijaju svoje nacionalno biće u slobodi, oni preuzimaju najgore od turskog nasleđa – “skromni srpski junaci pretvorili su se u trome orijentalne dekadente.”

Likovi
Iako komično oblikovani, likovi često imaju simbolične funkcije. Ličnosti koje su presudno uticale na srpsku istoriju, kroz pripovedačevu humorističku i satiričnu prizmu, izgledaju ovako: Vuk Karadžić je simplifikator i kradljivac Mrkaljeve azbuke; posle njegove reforme, niko više u Srbiji nije mogao pročitati ono što je pisano u prethodnih 800 godina, tako je reka srpske istorije odsečena od izvora. Lik Karađorđa je najkomičnije urađen: “Čuveni haramija Karađorđe Petrović, Crni Đorđe, kojim već žene plaše decu...” Sve u vezi njega je hiperbolizovano i iskarikirano, naročito pojavnost. On je glavoseča i svinjski trgovac, sa megalomanskom vizijom sebe na čelu obnovljene Vizantije. Ipak, ovaj lik u romanu deluje kao “simpatično čudovište”, za razliku od Miloša Obrenovića, za koga prripovedač nema simpatija. Miloš je majstor prodavanja magle koji vlada gore od Turaka; oslobodio je zemlju od turskog prisustva, ali ne i od ropstva pod Turcima. Obojicu vođa odlikuju glavne osobine kojima se Srbi dive: lukavost, sklonost ka nasilju i tiraniji. Filip Višnjić je autor pesama koje su “precizni planovi vojnih operacija” , a njegova turneja po Srbiji je beskrajna, traje i danas. Ovaj lik simbolizuje preveliku i trajnu ljubav Srba prema mitologizovanju činjenica.
Neki od sporednih likova su u celini građeni karikaturalnim sredstvima. Odnos Evrope prema Srbiji komično je iskazana kroz lik diplomate barona od Gislingena. On na zvanični državni sastanak dolazi u pidžami, psujući i pljujući, čime pokazuje podsmeh i prezir. Lik Apisa predstavlja uvek prisutnu vladavinu iz senke. Groteskan je lik doktora Vajsmilera koji želi da stvori odrede ratnih svinja i da vrši transplantaciju glave. Isto se može reći za lik Aksentija Drlje koji živi više od dvesta godina u simbiozi sa drvetom. On simbolizuje nezdrave ukorenjene ideje koje nadžive više generacija. Lik Janićija predstavlja heroizam bez smisla – juriša u smrt samo da bi ulica bila nazvana po njemu.
Fantastični lik Glasa može se razumeti kao glas nacionalne savesti, ili glas koji govori u ime žena. Zanimljiv je i lik Ciganke Mejre koji se javlja na ključnim mestima u romanu i utiče na ključne događaje. Da nije Mejre, istorija ne bi bila ista. U ovom liku parodiran je usud. Među likovima ima i savremenika, to su Gojislav Lojanica, Boris Papić, Ćosić, Milošević i drugi. Osim Lojanice, oni su pljosnati likovi, skice.
Kolektivni lik Nerođenih istoriografa posebno je zanimljiv, jer je u njemu izložen i osnovni motiv – odnos prema istoriji na našim prostorima. Oni nisu zadovoljni realnim istorijskim zbivanjima, pa iz budućnosti intervenišu, na primer, dok su u realnosti Srbi malodušni i dekadentni, po Nerođenim istoriografima – „ponosni Srbi nižu pobede”. Nije teško prepoznati u ovom liku aluziju na krugove oko SANU. Mnogi likovi su izloženi podsmehu, ali je on posebno oštar kad je reč o Nerođenim istoriografima, jer njihova mentalna zastranjenost nije bezazlena već je vrlo skupo plaća čitav narod.
Glavni lik, Gvozden Avakumović, slojevito je građen. U ranom detinjstvu, on nema ništa, ni ime. Ni njegova nacionalnost nije utvrđena, već samo pretpostavljena. Čovek misterioznog porekla postaje osnivač loze tajnih vladara. Po svojoj suštini je trgovac, i trgovački pragmatizam ga vodi kroz život. “Ubistvo ima smisla samo ako donosi profit.” – ovaj Gvozdenov stav je vrlo racionalan u odnosu na stavove većine drugih likova, koji ubijaju iz hira. On je i nosilac motiva ugovora sa đavolom, što je paralela sa likom Lojanice; obojica ugovor potpisuju sa lakoćom. Njegovi sinovi dobijaju imena po jevanđelistima, što predstavlja pokušaj nominalnog hristijanizovanja. Pored svojih zastranjivanja, Gvozden je najracionalniji lik i alter ego pripovedačev. Kritikuje srpsku sklonost ka fantaziranju kao i netaktične poteze u ratu. On uviđa da u ratu najbolji izginu, a najgori preuzmu vlast. Radeći kao pisar kod Karađorđa i kod Obrenovića, Gvozden je dovoljno blizu zbivanja da bude njihov uverljivi svedok.
Gvozden osniva lozu Avakumovića, koji u romanu funkcionišu kao kolektivni lik. Oni imaju svoj argo koji se sastoji od podrigivanja, štucanja i tikova. Ti ljudi su Gvozdenovi bivši dužnici, oni su – otkupljeni ljudi. Povezuje ih jaka spona, jača od religijske ili nacionalne pripadnosti – zajednički interes. U ovom liku iskazana je parodija stvaranja vladajuće loze.
Može se reći da su i Srbi kolektivni lik u romanu, jer su nacionalne osobine hiperbolizovane i dovedene do karikature. Oni smrde na rakiju i beli luk. Iako su se oslobodili Turaka, nisu uspeli da se oslobode od sebe. Njihove ljubavi prema odsecanju glava gnušaju se čak i Turci. Roman je pravi kaleidoskop srpskih nastranosti. Među njima postoje Šunde i Džike – plemena koja se priklanjaju svakoj vlasti, u svakom smislu neutralni. Fascinirani su vođama koje su lukave, podmukle i vole da ubijaju. Posebno je na komičan način istaknuta sklonost Srba da stvaraju i neguju mitove, a da istinu zanemaruju. „Zlatnim kašikama cara Dušana, iskovanim od čiste imaginacije, sriču neslanu čorbu od koprive.“ Komična je i njihova nesklonost radu, a preterana bezbrižnost i negovanje lakih uživanja. Na primer, značajni dokumenti, među njima i Hatišerif, upotrebljeni su za motanje duvana, odnosno popušeni su. Više puta se ponavlja obrazac srpskog ponašanja: dekadencija i neumerenost, umesto reda i organizacije. To primećuje i austrijski obaveštajac u svom izveštaju: „Seljaci, jednako kao i građani (ako tu ikakve razlike i ima), veći deo godine provode u lenstvovanju, ispijanju kafa i rakija i orijentalnoj letargiji, koju povremeno prekidaju nastupi kolektivne histerije.“ I pored sve duhovitosti, pojedini delovi izazivaju u čitaocu stravu i ježenje.

Vreme u romanu
Oseća se otpor pripovedača prema linearnom vremenu. Prema njegovom osećaju, ono nije dovoljno da bi stvari bile objašnjene. Vuk Karadžić je odgovoran za jezičku simplifikaciju – „...pogubne Vukove reforme, koja je za sva vremena iz srpskog jezika izbacila sve reči neophodne za razumevanje istančanih odnosa u vremenu.“ Početak 19. veka obeležava mešanje istoka i zapada, promena sveta – „Sve se ubrzava. Nema više ničeg trajnog.“ Tu promenu u predmetnom obliku predstavlja novi izum – sat. Pojava sprave koja meri vreme toliko je čudesna da je Gvozden doživljava kao susret sa arapskom magijom. Sat simbolizuje svetski napredak. A Šejk Harun kaže: „Bog je sajdžija, ali u suprotnom pravcu.“ Ljudski uticaj na tok sudbine pruža se u više vremenskih smerova. Kako nekadašnji postupci ustanika imaju značaj za današnjicu, tako i Nerođeni istoriografi iz našeg vremena pokušavaju da intervenišu i da menjaju davna zbivanja. Ali, ne može se menjati prošlost, a da se ne utiče na sadašnjost.

Elementi humora
Izvor humora je kontrast seljačke Srbije i prosvećene Evrope. Srbi se nađu u čudu u susretu sa tehničkim pronalascima, a isto reaguju i Evropejci gledajući srpske običaje, na primer uobičajeno usoljavanje odsečene glave.
Humor je i u izboru leksike, na primer: „Leteća naprava zovoma jeroplan.“
Najkomičnije opisan lik je Karađorđe. Njegova ljutina i netolerancija prema strancima inspiracija su za pripovedačeve komentare. U susretu sa Rusima: „Na trenutak se nosio mišlju da i samom sebi odseče glavu, da je dohvati za perčin i olupa je o Rodofinkina.“ ili „Karađorđe je gosta sačekao sedeći na visokoj pozlaćenoj stolici, posebno za tu priliku kupljenoj u Zemunu, a Rodofinkinu je bio namenjen niski i klimavi tronožac.“ Način na koji ga narod doživljava, kako Srbi tako i Turci, za Karađorđa je najbolja maska. Zamišljan je kao „tri aršina visoko čudovište krvavih očiju, sa četiri reda šiljatih zuba i lavljim kandžama.“
Nacionalni odnos prema istoriji, mitologizacije, mistifikacije i proizvoljnosti, predmet su satire i humora: „Tanasko Rajić je, recimo, ginuo na četiti odvojena mesta, a strogi učitelji su ocenjivali jedinicom one đake koji nisu bili u stanju da nabroje sva četiri. „Magarčino“, prekorevao bi strogi uča pokunjenog đaka, „Tanasko Rajić nije žalio da četiri puta položi život za tvoju slobodu, a ti ne možeš da zapamtiš gde je sve junak ginuo.“ “
Elementi fantastike često su u funkciji humora. Na primer, ostaci orijentalne magije, leteći ćilimi, još uvek su u upotrebi. Ali, oni lete samo donekle, jer je doba nauke i prosvećenosti.
Kao u svakoj dobroj satiri, komika toliko pogađa istinu, da je to za čitaoca smešno, ali i bolno. I pored mnogo humora, ima nečeg tužnog i tragičkog u doživljaju romana. Tužan je utisak da je sve moglo biti drugačije.

Fantastika, mit, mistifikacija
Na ovim prostorima, gde se prepliću orijentalna magija i srpska ljubav prema mitu, smrt je relativna pojava: „Kad zaspiš, ne znaš da li si spavao 10 minuta ili 10 godina.“ Tako je pop Miloje proveo u grobu godinu dana, spavajući. Neki likovi su zaboravili da su već umrli, na primer u sceni na Miloševom dvoru: „Veljko, brate, pa zar ti nisi poginuo?“ Slavni hajduk se lupio po čelu i prozborio: „Kuku meni, jesam, al’ sam zaboravio.“
Mit nad mitovima, kosovski mit, opstaje vekovima. I danas se veruje da na Kosovu ima zlata i neumrlih vitezova.
Nerođeni istoriografi odgovorni su za brojne mistifikacije i netačnosti. Njihova metodologija je fikcionalna i tendenciozna, a podatke prilagođavaju održavanju mita. Opšte je poznato da podaci iz epskih narodnih pesama imaju malo sličnosti sa istinom, na primer dahije koje se pominju u Višnjićevoj pesmi vladale su 100 godina pre vremena pesme. Ali, u Srbiji se bajka brzo prihvati i zažiivi – netačna verzija o boju na Mišaru uskoro je iz pesme Filipa Višnjića ušla u udžbenike.
Kada se glavni lik Gvozden razboleo, hitno je stvorio svoju lažnu istoriju. To mu nije bilo teško da ostvari, jer su naši prostori uvek gladni lagarija i zamazivanja očiju. On poručuje svom klanu Avakumovića: „Moju sramotu i moje stradanje vi treba da pretvorite u laž. U glasinu. U žensko naklapanje. Znate šta vam je raditi. Potplaćujte, pretite, zastrašujte, ako treba, ubijajte. Najbolje će biti da ubijate. Ali istina ima da bude sledeća: ja sam na poslovnom putu u Rusiji, i svakog časa treba da se vratim.“
Autor Svetislav Basara je u vrlo plodnom spisateljskom periodu, aktivan u pisanju kolumni, drama i romana. Ovo delo nesumnjivo poseduje kvalitete, a to su oštar urnebesni humor, intelektualna provokacija, iznošenje neprijatnih istina, dinamično pripovedanje o istorijskim događajima... Mana dela je preopširnost, naročito poslednjeg dela u kom preovlađuju pamflet i faktografija.
Roman Početak bune protiv dahija se može doživeti i na utešno-katarzičan način, ukoliko ga shvatimo kao jedan vid tumačenja i objašnjenja haotične i nerazumljive stvarnosti koju živimo.

Li Novak

0 comments:

Post a Comment