booklover

METAMORFOZE GLAVNOG LIKA U PAVIĆEVOM ROMANU "PREDEO SLIKAN ČAJEM"

2011-12-21T20:33:00.001+01:00

           METAMORFOZE GLAVNOG LIKA
            U ROMANU PREDEO SLIKAN ČAJEM

             GRAĐENJE LIKA

Postoje neke zajedničke crte koje uočavamo na likovima u svim romanima Milorada Pavića. Oni nisu psihološki iznijansirani, vidljiva su najčešće samo elementarna osećanja – strasti i iracionalni nemiri; nema opisa fizičkog izgleda, sem neke upadljive fantastične ili groteskne crte. Ti likovi su apstrakcije, ali životne, čulne, konkretizovane snagom sopstvenih stremljenja koja najčešće imaju poreklo u nesvesnom. Oni su smešteni u konkretno, istorijsko vreme (prostor), ali često zalaze i u mitska područja i fantastične sfere. Pisac ih oblikuje na više načina: nizanjem grotesknih osobina i tajanstvenih postupaka; visokom frekventnošću određenih reči, reči sa ¨nabojem¨ (kod lika kojim se ovde bavimo – Atanasija Svilara – to su ¨voda¨, ¨ćutanje¨ i ¨brzina¨); navođenjem genealoškog stabla i do deset kolena unazad (po karakter i sudbinu Atanasijeve ljubavi – Vitače Milut, odlučujuće je njeno poreklo, po ženskoj liniji) i dr. Likovi kod Pavića deluju kao oživotvorene ideje, snovi i misli. Atanasije Svilar je ovaploćenje nesvesnog koje traga za identitetom. Takođe, kako ističe Petar Pijanović – ovaj lik se u romanu nalazi u trostrukoj ulozi: on je lik, pisac i čitalac knjige o sebi.*

             NEPOSREDNI SUSRET SA PROŠLOŠĆU I MITOM

        ¨Pavić je vratio priču samim njenim izvorima, ispisujući je kao svojevrstan postmodernistički mythos, a znamo da je početak priče upravo u mitu.¨** Mit o kome je reč u Predelu slikanom čajem pripada vremenu samog utemeljivanja hrišćanske vere. Mitopoetički supstrat novozavetne priče o idioritmicima i kenobitima, utkan je u
_____________________

*Petar Pijanović Pavić, Filip Višnjić, Beograd, 1998, str.244.
**Petar Pijanović Pavić, u ¨Pojmovniku¨: Sava Damjanov o pojmu ¨nemimetički diskurs¨, str.354.

delo kao osnovna potka povesti o Atanasiju Svilaru, čoveku kraja 20-
og veka, koji je, u početnoj situaciji romana, izgubljen u sebi i u svetu.
        Mit govori o drevnoj podeli monaha, u trenu kada su uvideli da nisu svi ljudi isti, na dva reda: samce – idioritmike i opštežitelje – kenobite. Glavno obeležje idioritmika je ćutanje u srcu, a kenobita tišina u srcu. Podela među bratstvima je oštra. Ona se ogleda u zanimanjima, spoljašnjim obeležjima, ličnim osobinama. To je u početku konvencionalizovani, a potom postaje prirodan red stvari. Brojne podele na dva u organizaciji dela – ženski i muški princip, samci i opštežitelji i dr. – označavaju metafizičku pripovedačevu čežnju, kao i čežnju čoveka 20-og veka, za osnovnom organizacijom, koje u svetu više nema.
        Ova mitološka podloga ubrzo se vezuje i od nje dalje ne odvaja, za sudbinu glavnog lika, arhitekte Atanasija Svilara, pa se tako ljudska sudbina očituje kao razapeta između racionalnog i kolektivno nesvesnog. Svilar se, u početnoj tački svog putovanja kroz ovaj roman, ispoljava kao intelekt i racio, ateista i nedefinisani komunista, i kao talentovani arhitekta sasvim neuspešan u svojoj struci. Svilarev sin očevo bavljenje arhitekturom opisuje metaforom ¨zgrade bez senki¨. Atanasije ima punu svest o svom neuspehu i nadalje radnju pokreću njegovi pokušaji da odgonetne tajnu sopstvene sudbine i dopre do ličnog smisla. U realističkom ključu primećujemo neobičnost i nestandardnost Atanasijevih projekata, koji se ne uklapaju u sistematsko sivilo vremena, pa stoga i ne dobijaju mogućnost da budu podignuti, ne dobijaju novac. Na samom kraju romana Atanasije će imati sopstveni novac za gradnju, ali tada, ostavši bez stvaralačkog impulsa, neće više umeti da stvara, već jedino da sprovodi u delo najveću izdaju umetnosti – kopiranje.
        Svilar prvo pokušava da dođe do suštinskih odgovora istražujući sopstveno seksualno iskustvo, crtajući ¨dijagram slatkih mesta¨, sa mišlju: ¨Svi polni činovi u svemiru u nekoj su vezi, u nekom međudejstvu.¨ Ali, taj pokušaj ne uspeva. Uvek mu nedostaje nešto da sastavi sliku o sebi. Sudbinski znaci nisu nevidljivi, oni su samo skriveni. Ono što nedostaje njegovom viđenju sveta jeste izlazak iz okvira mimetičkog predstavljanja. Onaj drugi svet – lična istina, može se sagledati tek ako se čovek izmakne iz matice pojavnog i ako svoje spoznajne napore postavi mimo/izvan vremena.
        Prvi korak ka Svilarevom izlečenju (od izmaglice racionalnog gledanja) nalazi se u bolesti. To je cvetna groznica, čije će tragove junak osećati čitavog života, i izlečen, jer će rano proleće ostati doba u koje je uvek nesrećan. Cvetnu groznicu Atanasije doživljava kao simptom svog neuspešnog života, a to je istovremeno i pokretački impuls u potrazi za pravim ocem. Motivom cvetne groznice sugerisana je ideja o psihološkom poreklu bolesti, sa korenima u književnom nasleđu (ideja koju je Tomas Man upečatljivo izrazio u Čarobnom bregu). Ova zamisao se dalje varira – otac Luka saopštava glavnom liku: ¨Vaša bolest je ovde jako delatna.¨* Na Svetoj Gori divlja bolest u junaku, naročito u presudnim trenucima njegove potrage za ocem i živom susretu sa ličnim i nacionalnim duhovnim korenima. Čitav ¨Mali noćni roman¨ u znaku je junakove kontemplacije i otvaranja drugog oka – otvaranja ka iracionalnom. Cvetna groznica ga je u ranijem životu, pre dolaska na Hilandar, branila od istine i spoznaje, sve dok bolest nije osetio na drugačiji način – kao spoljni prikaz unutrašnjeg stanja i zatim putokaz ka spoznaji. Na samom kraju ¨Malog noćnog romana¨ Atanasije je izmenjen - ¨Sada je i on video noću i gledao šta vidi.¨** Tada jenjava cvetna groznica pošto je njeno prisustvo izgubilo simboličku i psihološku svrhu.
        U ¨Malom noćnom romanu¨ Atanasije je putnik, koji povremeno biva svestan značaja svog puta - ¨I ja sam deo nekakvih talasa koje prenosim i neznajući to...¨*** Do svetogorskih prostora stiže vođen iracionalnom slutnjom i metafizičkim sećanjem. Tu dolazi u susret sa zakonitostima drevnog mita i uspeva da postavi dijagnozu svog neuspeha u struci i snažnog osećanja uzaludnosti. Tada, u svetogorskoj atmosferi dodirljive duhovnosti, Svilar prepoznaje u sebi idioritmika, onog kome nije dato da gradi, jer arhitektura pripada bratstvu kenobita. Tada razume i da je Srbija pogrešno mesto za njega, budući da sva vlast pripada opštežiteljima-kenobitima, a on, pripadnik generacije ¨onih čiji su očevi dobili rat¨ mora da nađe neki novi prostor, ako hoće da preokrene situaciju u svoju korist. Lik Atanasija
_____________________

*Milorad Pavić Predeo slikan čajem; Svetlost, Sarajevo, 1990, str.76.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.105.
***Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.41.

nosi u sebi i glas nacionalnog nesvesnog koje se budi na prostoru iz koga je poteklo. Sasvim je druga priča ono šta će Atanasije sa tim probuđenim nesvesnim učiniti u drugom delu romana, kako će ga izvitoperiti i sasvim se od sebe odroditi. Dakle, u ¨Malom noćnom romanu¨ Svilar je putnik kroz balkanski prostor. Ali, on putuje i kroz vreme, na Svetoj Gori doživljava neposredan susret sa arhetipom dvojstva i sa svojom prošlošću u najširem značenju reči. U ¨Romanu za ljubitelje ukrštenih reči¨ junak će se kretati u obrnutom smeru – manevrisaće vremenom budućnosti, a tada će njegov prostor, prostor novog mita, postati čitav svet.
        Graditeljstvo je opštežiteljska disciplina, a njihove građevine samo su slika drugog, sanjanog grada koji nose u sebi i koji je neuništiv i nemerljivo značajniji od svoje zemaljske slike. To je ono što Svilar nije znao, niti mogao da zna, budući samac. Patio je zbog građevina koje postoje samo u njemu, a koje nemaju ni kamen, ni odraz, ni senku. Da preobrati svoju zemaljsku situaciju, Atanasije bi morao da promeni dan za noć, da uzme novi jezik, državu i veru.
        Pošto je saznao sve što mu je bilo dato da sazna o svojim ličnim opštežiteljima – ocu koji mu i nije otac i sinu koji skoro da mu nije sin, Svilar napušta Svetu Goru. Jedna drastična metamorfoza u njemu se tada već dogodila, ¨samo on toga lica još uvek nije bio svestan.¨* Na završetku prvog dela Svilar je došao do nekih odgovora, ali još uvek nije došao do sebe, nije se ostvario. Način na koji će to učiniti ima previsoku cenu.
        Poetičnost i mitološka boja prvog dela romana oblikuju i glavni lik u istom smeru. Pozivanje na mit ¨Malog noćnog romana¨ prerašće u parodiranje istog u ¨Romanu za ljubitelje ukrštenih reči¨, kao što će se i glavni lik razviti u svoju suprotnost.
        Pred kraj prvog dela Svilar čita po drugi put Gogoljevo delo Mrtve duše. Literarna reminiscencija je najava preobražaja neuspešnog arhitekte u novog Čičikova – strašnog trgovca dušama i ¨veselog đavola¨.

_____________________

*Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.93.

             USPEŠNO IZLEČENJE OD SEBE

        Drugi deo romana započinje rečenicom ¨Nijedan neopaljeni šamar ne treba u grob odneti¨,* koja najavljuje atmosferu i ton sasvim različite od lirizma i eteričnosti ¨Malog noćnog romana¨. Kao što je roman promenio svoj lik (kao da rukavicu prevrnete na postavu, ili se ogledate u trećem, neparnom ogledalu), tako je i Svilar drastično evoluirao u Razina. Oslikan je (čajem) bez postepenih među-faza prelazak sa mitopoetike, duhovnosti i autentičnosti na novi nihilizam kraja 20. veka, totalnu okrenutost ka materijalnom i u krajnjoj instanci – neautentično imitatorsko delanje. Ovaj drugi deo povesti o metamorfnom junaku, uobličen je žanrom ukrštenih reči. Sem što asocira na trivijalnost, ali i na igru, ukrštenica se u kontekstu Pavićevog romana čita i kao parodija, imitacija, laki odgovor na stihijsku snagu mitskog arhetipa. Pripovedač uspostavlja još jednu od podela: ¨Postoje bar dve vrste ljubitelja ukrštenih reči, kao što na Svetoj Gori postoje dve vrste monaha – idioritmici (samci) i kenobiti (opštežitelji).¨** Poređenje trivijalne zabave i drevnog poretka dovodi u pitanje ozbiljan odnos prema mitu, implicira desakralizaciju i parodiranje važnosti arhetipskog principa u svesti savremenog čoveka. Ali se parodija ne odnosi na prostor podsvesti.
        Atanasiju je, za početak, potreban novi otac. Povest o Fjodoru Razinu Petar Pijanović opisuje kao ¨grotesknu rusku priču koja je uokvirena ikonografijom nove vere¨ i ¨realističko-zaumnu povest¨***, a ona je i eksplicitan primer posebne Pavićeve fantastike, spoja realističnog, mitsko-metafizičkog, duhovitog i paradoksalnog. Fjodor Razin počinio je greh koji partija ne prašta: logično je razmišljao. Zato mora da beži na kraj ruskog sveta. Usred zavejane zabiti, čisteći sneg, uočava reklamu - ¨Fotografisanje duše u tri dimenzije – Rendgenoskopija sna¨. Taj detalj nagoveštava nadolazeće tehnologizirano doba, kada će i duša biti korišćena u reklamne svrhe, sve u cilju rasta proizvodnje, a u kome će njegov sin imati jednu od vodećih uloga. Za tim sinom, koga nikada nije video, Fjodor plače u
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.113.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.211.
*** Petar Pijanović Pavić, str.225.

snu.
        Priča o Fjodoru Razinu puna je ruskog čaja. Taj motiv je jedino što Anastasija zaista povezuje sa pravim, ruskim ocem. Promena oca za njega ne nastupa prirodno, već se samo vremenski podudara sa donešenom odlukom da preokrene identitet, pa tu Fjodor Razin ne dolazi kao istinski, krvni otac, već kao neka vrsta pogodnog instant-oca koji je otkriven u odgovarajućem momentu. Fjodor Razin očito je bio samac, pa tako, po prirodnoj smeni generacija, Atanasiju više ništa ne stoji na putu da postane opštežitelj.
        Kada je promenio jezik, ime i zemlju, sve mu je krenulo. Niko ne zna kako se Atanasije obogatio, zna se samo početni korak te moderne bajke. U prvoj trgovačkoj transakciji ogleda se njegova buduća neizmerna težnja i već formiran plan – da zakupi vreme i prostor. On kupuje stolice, ali ne one koje se po kupovini odnesu kući. U pitanju su fiksirani predmeti po velikim svetskim gradovima, u javnim dobrima: avionsko sedište, stolice u parku, biblioteci, kafani, katedrali, operi, čak i mesto u jednom svetskom parlamentu. Junak stolice kupuje na neograničeno vreme – zauvek. Tom prvom trgovinom, neprimetno, naizgled bezazleno, Atanasije polako zaposeda deliće vidljivog sveta, i tu negde uspostavlja prvi u nizu odbrambenih mehanizama, devizu - ¨Treba se samo navići na sebe. Posle je sve lako.¨* I kroz ovu lakonsku misao, i kroz niz junakovih postupaka, odražava se duboko lični nihilizam i odsustvo iluzija savremenog čoveka.
        I pored Atanasijeve opsesivne potrage za ocem, prvim, drugim, pa i trećim, čini se da najviše karakternih crta duguje majci. Njenim zapisom, čitav junakov put u Svetu Goru, relativizuje se. Tek posle iscrpljujuće potrage za čovekom koga je smatrao ocem, majka Atanasiju hladno saopštava da je pravi otac neki ruski siromah i da je sve učinila da zatre plod u utrobi. Uočljiva je pritajena demonska crta, koja se, dakle, ne od oca, već po ženskoj liniji, nasleđuje. Majka govori o Atanasijevoj neljudskoj brzini - ¨Nabavio je naročite časovnike koji idu samo za njega, brže od ostalih časovnika, a doterao dotle da danas niko više ne zna koliko mu je zapravo godina.¨**
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.239.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.236.

Brzina se najjače ispoljava u snovima, a upoređena je sa anđeoskom. Majka sluti u njemu palog anđela, zove ga isključivo ¨Atanas¨ i kroz njenu priču čitalac postaje svestan igre slova u Atanasijevom imenu, koje se anagramirano čita kao Satana. Ova figura iznenađenja baca novu senku na već pročitan tekst dotadašnjeg Razinovog života. Još od početka u ime je umetnut satanski znak, ali to dopire do čitaočeve svesti tek kada se glavni lik već pretvara u demonski princip.
        Atanasije Razin postaje primer modernog ¨biznismena¨ - finansira i komuniste i kapitaliste. Vlasnik je dvoprocentnog svetskog dohotka od plasmana nuklearne opreme u miroljubive svrhe, a ¨njegovi otrovi uništili su sve na metar u dubinu, gde god su pali, a oni su pali i u ljudsku krv, a ne samo u zemlju.¨* Posle tog posla prestao je da broji gotovinu. Ali to je samo početak Razinovih ambicija. ¨Razinova bezmerna aktivnost postaje metafora za nezaustavljivi, bezobzirni zapadnjački rast proizvodnje, koji se okreće protiv ljudi (i protiv svih živih stvorenja), protiv onog najvrednijeg što poseduju, protiv njihove dece, koja predstavljaju njihovu budućnost. Razin troši sopstvenu budućnost, tj. budućnost svoje dece, već danas.¨**
        Povest o tri sestre otkriva sledeću etapu razvoja Razinovog biznisa. On se namerio na nerođene duše – bele pčele, na njihovo buduće vreme i sadašnji/budući prostor. Krajnji ciljevi takve trgovine mogu se domisliti: zadobijanje prostora za pohranu nuklearnog otpada i dobijanje ljudi koji neće imati pravo na žalbu zbog svojih telesnih nedostataka, jer su i te anomalije kao i oni sami vlasništvo jednog istog Velikog posednika; ostvarivanje prevlasti nad svetom u kome se junak nalazi privremeno, nastojanje da se prenebregne sopstvena privremenost, uzdizanje iznad onog što je čoveku dato, do Boga ili do Satane. Trgovina počinje kao i svaka trgovina – cenjkanjem. Sestre se ponašaju slično spahijama u Gogoljevim Mrtvim dušama kada Čičikov iznosi svoju samo isprva neobičnu ponudu. Prva od sestara, Olga, začuđena je i snebivljiva, ali se veoma brzo prilagođava situaciji i nudi čukununučice u pola cene. Azra/Lenka je simbol verskog preobraćenja. Ona dobro razume poslovnu ponudu i već ima gotov spisak nerođenih. Ključ priče o poslu milenijuma i ključ za početak
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.238.
**Književnost 11-12, Prosveta, Beograd, 1990; Berbel Šulte ¨Sipati pesak u more¨,str.1942.

kraja našeg glavnog junaka i posrnuća u poslednji preobražaj, jeste poslovni razgovor kod treće sestre, kome prisustvuje neobični dečak don Azaredo. Sve odlaske kod sestara Razin je pažljivo planirao, predviđajući sve moguće tokove i rukavce razgovora. Tri sestre su njegove bivše ljubavi, eterični i simbolični likovi, koji najviše govore o njemu samom, u različitim fazama ¨navikavanja na sebe¨ i postepenog preovladavanja unutrašnjeg demonskog principa. Atanasije je sada preobraćeni samac – travestirani opštežitelj, neko ko je dušu prevrnuo kao rukavicu i takvu je zaboravio na svom putu kroz vreme, on je Satanin zastupnik na zemlji. Ali, samo to – zastupnik. Pravi vladalac sveta on ne može biti jer ne poseduje božansko sveznanje, niti prave satanske moći. Njegova se moć zasniva na materijalnom i doseže samo do stvari ovoga sveta.
        Na grešku u proračunu Razina upozorava mladi đavo – don Azaredo, koji se na njegov račun stalno podmlađuje. Šestogodišnji dečak sa satanskim znakom na oku priseća se svog anđeoskog porekla i sunovrata s neba. Prvi Satana je bivša svetlost, a svetlost je i – ljubav. Po kosmologiji koju izlaže, čovek je stvoren kao zamena za pale anđele. Čovek je, dakle, ¨deo zakasnele svetlosti, zamena za bivšu svetlost ili bivšu ljubav, onu, koja nije više svetlost, niti ljubav.¨* Budući takav, bezmerno halapljiv na vreme i prostor, pronicljivog oka poput puške uperenog u budućnost, Razin ostaje samo čovek, nesposoban da se nosi sa krajnjim zbirom svojih postupaka. Ljudska patnja jeste cilj pravog Satane, ali ne i uništenje ljudskog roda, jer nestankom čoveka prekinula bi se i poslednja veza Satane sa Bogom – ocem. Svakome je potreban otac. Otud mladi đavo lično, spašava svet.

             DVE ¨ISTRGNUTE¨ PRIČE IZ ROMANA

        Pavić u komponovanju romana (ili vajanju – da pomenemo skulpturalnu dimenziju koju više analitičara zapaža u Predelu slikanom čajem) često koristi paralelizme i ponavljanja, varirajući i naglašavajući centralne zamisli. Mogu se izdvojiti dve pripovedne
celine koje po nekolikim svojim osobinama egzistiraju kao
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.312.

integracione priče Predela slikanog čajem. To su ¨Plava džamija¨ - anticipacija mogućeg ishoda romana, i opis trećeg predela slikanog čajem, u kome junak daje naslikanu ispovest – iskreno viđenje sebe u svetu.
        ¨Plava džamija¨ je alegorična priča o muslimanskom neimaru čije hrišćanstvo je skriveno iza pet kolena unazad. Deset godina se posvećujući hrišćanskoj građevini, on se, pod dejstvom kolektivnog nesvesnog, vraća zaboravljenoj veri, uspavanoj nacionalnoj svesti, sebi. Više je analogija između neimara i glavnog junaka. Obojica se bave graditeljstvom, više u mislima nego u praksi, i imaju iste estetičke poglede: neimar je takođe zaokupljen praznim prostorima – nebom koje uokviruje Svetu Sofiju i prazninom unutar crkve. Atanasijeva cvetna groznica analogna je bolesti neimara koji oboleva od dubine svog bića, od hrišćanstva. ¨Neimar je morao da miri i premošćuje bezdane među verama, noseći taj strašni raskol i raskorak u sebi kao ponor.¨* Antagonizam dve kulture i Atanasije nosi u sebi, ali on ga stavlja u službu sopstvenih ciljeva.
        Ideja ¨Plave džamije¨ - ¨onaj ko se od sebe izleči, propašće¨, nagoveštava mogući završetak romana, u jednom od značenjskih ključeva. Tuđ jezik i promena imena za Atanasija su lek od idioritmije. A kada pokuša da se vrati u svoju bolest, junak će uvideti da mu nedostaje upravo ono što je nedozvoljeno prisvajao – vreme.
        Druga integraciona priča romana sadržana je u predelu na koricama Razinove beležnice, naslikanom čajem od kukute. To je slika ostrva usred kojeg je nevidljivi zid. Kad se prođe kroz tu prepreku, ništa više nije kao što je bilo – nebo postaje zemlja, a zemlja nebo. ¨Jedna ptica u brzom letu i žudnji za slobodom, udarila je u tu prepreku.¨** Ptica uspeva da razbije nevidljivu prepreku i krvavog tela i dalje pokušava da uhvati vetar. Ali ostaje neizrečeno – da li je dostignuta žuđena sloboda i šta se dogodilo s dušom, kako izgleda duša kada se provuče kroz nevidljivi zid koji sve preobražava u svoju suprotnost.
        Ova likovna ispovest je jedno od retkih mesta junakove iskrenosti prema sebi. Lirizam slike u suprotnosti je sa njegovim
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.276.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.320.

postupcima, ali on bolni lični osećaj ugroženog bića, unutrašnje razdiranje netaknuto spoljašnjim uspesima, ne može da promeni. I pored kupovine budućnosti, naslikano osećanje ostaje njegova stalna sadašnjost.

             GROTESKNI ULAZAK U ŽENSKO OBLIČJE

        U jednom ključu ovaj roman se čita kao povest o nesvakidašnjem životnom iskustvu, posmatranom kroz prizmu podsvesti aktera. Tada groteskna kratkotrajna metamorfoza u Vidu Knopf potiče iz samih dubina Razinovog nesvesnog, podseća na njegovu belešku iz mladih dana da je oženivši Vitaču ¨postao muž, na neki način, i njene sestre¨ i asocira na neostvarenu erotsku želju.
        Ovaj događaj dolazi nenajavljeno za glavnog junaka, koji se jednog jutra probudi kao žensko. To nije plod Razinovog delanja, već đavolovog zamešateljstva, koji mu, stavljajući ga u taj groteskni položaj, priprema kraj. Isprva samo fizička, metamorfoza postaje i psihološka. Razinova ljubav prema ženi preobražava se u ¨nepomućenu, strašnu i neumitnu ljubomoru¨, koja će ga odgurnuti od Vitače Milut, jedinog bića sa kojim je imao stvaran, ljudski kontakt. Kraj velike ljubavi i otuđenje od Vitače, samo su uvod za nastupajući period u kome će se junak sasvim otuđiti i od sebe.
        Groteskno-simbolična metamorfoza u ženu predstavlja prelaznu fazu i jedna je od karika fantastike u sklopu romana. Sporedan u odnosu na druge dve metamorfoze (smer samac – opštežitelj, i obratno), ovaj segment priče prožet je tamnim psihološkim nitima i obojen specifičnim erotizmom.

             ZAUSTAVLJENO VREME

        Pred kraj, Atanasija vidimo umornog od uzaludnosti pobeda. Ostavši bez oca, žene i potomaka, ¨još jednom je izvrnuo kesu i dao dan za noć.¨* Ponovo se potpisuje kao Svilar. ¨U krajnjem ishodu, Svilar/Razin, koji se u romanu javlja kao junak, čitalac i pisac, tragajući za svojom prirodom, pronalazi sopstveni lik u protivurečnoj
_____________________

*Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.376.

dvojnosti: u idioritmiku koji ulazi u kenobita i u kenobitu koga napušta idioritmik.¨* Poslednje poglavlje u znaku je podrobnosti u opisivanju građevina, koje konačno podiže Svilar.
        Svilar se vraća u arhitekturu, ali negativnim stvaralačkim načelom – kopiranjem. Ni trunke kreativnog nema u njegovoj gradnji i to je upravo njegovo najdublje posrnuće. On je samo veran imitator, nameran da uđe u prostor i lik Josipa Broza. Svi poslednji događaji predstavljaju sunovraćenost u najdalje predele podsvesti Svilara-Razina-Satane, ili Svilara-Razina-Svilara.
        ¨Hteo je da ima sve kao Josip Broz. Čak i vreli cilik kapije koja namerno nije podmazivana.¨** Gradi verne kopije Plavinca i Briona. Voleći Tita, Atanasije se vraća svojoj ljubavi iz mladosti – komunizmu, a ta je ljubav još i tada bila nametnuta, neiskrena i bez strasti. Takva je i u sadašnjem vremenu. Junaku je još uvek, ili ponovo, potreban otac. Ovog puta ga traži među kenobitima (što je Broz nesumnjivo bio), ne bi li se ponovo premetnuo u idioritmika. Ali, već je potrošio više vremena nego što mu je dato.
        Atanasije je jednom bio primljen kod Tita, kao uspešan poslovan čovek. Od tada, u svojim beležnicama uredno skuplja podatke o njegovim rezidencijama. To nisu beleške o ličnosti, već o materijalnoj moći. Broz se tu ne pojavljuje u ulozi državnika, nego ga, snažnom sugestijom beskrajnog spiska, vidimo samo kao posednika. Na istom zidu stoje lovački trofeji i dela velikih slikara. Inventar predmeta koje Svilar unosi u svoju novu kuću asocira na nesklad i kič.
        Sve u ovoj gradnji po uzoru na komunističkog oca predstavlja uzaludnost i promašenost. Svilar odbacuje opštežiteljstvo, ali ne postaje samac. Nije titoist u smislu pukog obožavanja, već mu je potreban novi lik za sebe i izabrao je Brozov. Na taj način hoće da se vrati u napuštenu otadžbinu i onom Svilaru u kome je rođen. Čitav pokušaj deluje veštački, nametnuto, protiv matice vremena: vraća se arhitekturi, ali samo da bi kopirao; ponovo ga odlikuje stara brzina, ali se ona sada troši na stvari bez smisla.
        Kraj, koji je u romanu nekoliko puta najavljen, počinje kada iz kabineta letnje rezidencije arh. Atanasija Svilara zastruji hladnoća, a
_____________________

*Petar Pijanović Pavić, str.244.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.378.

sa nevidljive tavanice zaveje sneg. Pored više teorija vremena, sadašnjica se u romanu najčešće tretira kao zaustavljeno vreme. Budući da veje sneg usred leta, godišnja doba su se zgusnula i Atanasijevo vreme se zaustavilo.
        Jedino mu preostaje da zaljulja dete u kolevci koje ima satanski znak na oku, i da prepusti mladom đavolu da mirno obavlja svoj zadatak na zemlji, ne mešajući mu se više u posao. Tada, Atanasijeva ruka baca na zemlju tri senke. Pavić, pisac-demijurg,* nemimetičkim diskursom, samosvojnim i u postmodernizmu, ostavlja otvorenim završetak romana: jesu li tri senke tri različita identiteta u koje je junak ulazio; tri vrste budućnosti o kojima govori don Azaredo; ili su to senke prvih monaha, jer ¨Ta dva soja – opštežitelji i samci, bacali su daleko svoje senke kroz prostor i vreme...¨**

_____________________

* Petar Pijanović Pavić, str.207.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.10.

LUDVIG David Albahari

2011-11-22T17:06:00.001+01:00

Li Novak
NEPOUZDANOST PRIPOVEDANJA

David Albahari: Ludvig,
Stubovi kulture, Beograd, 2007.

U romanu Ludvig David Albahari iznenađuje nas izborom tema i oblika pripovedanja.

Nepouzdani pripovedač

Ono što odmah pobuđuje pažnju je pripovedačeva tačka gledišta.
Priču o Ludvigu saznajemo od beogradskog pisca S. Pored toga što je pripovedač, on je i protagonista. Veoma brzo čitalac postaje svestan prave prirode S.-ovog pripovedanja: on je nepouzdani pripovedač.
David Albahari se i u ranijim delima služio ovim književnim postupkom. Na primer, u romanu Gec i Majer, pripovedajući o ratnim zločincima čijim je imenima knjiga naslovljena, pripovedač sve vreme nije siguran ko je od dvojice likova Gec, a ko Majer, i čitava fabula lebdi u izmaglici njegovog delimičnog poznavanja stvari.
S. je takodje nepouzdan pripovedač, iz drugačijih (psiholoških) razloga. On nije svestan sopstvene nepouzdanosti, ali čitalac jeste.
Njegova vizura je osobena. On svet i sebe u svetu posmatra na pomalo iskrivljen i nezdrav način. Ton pripovedanja prožet je ozlojeđenošću i gorčinom.
Pripovedanje je ispunjeno mistifikacijama, atipičnim karakterizacijama i oneobičavanjem. Sopstveni lik S. uvodi u priču sa distance, kao da govori o nekom drugom. Kada posmatra druge ljude, donosi neočekivane zaključke, na primer da „tegljenje i zevanje mogu biti znaci uzbuđenja“ . Poziva se na neimenovane pisane izvore („negde sam pročitao...“) da potkrepi svoje tvrdnje.
Pripovedačeve teorije o svetu i ljudima često su – banalne i patetične, kao kod nekoga ko stvari posmatra iz daljine.
Najbitnija karakteristika S.-ove perspektive je – uopštavanje. Najlakše mu je da nalepi etiketu i tako „definiše“ ljude i pojave.
Ovakav način zaključivanja vodi S.-ovu logiku na stranputicu.

U delu se implicitno javlja autorska ironija. Ona je usmerena ka Ludvigu i njegovoj umišljenoj veličini, ali još i više ka pripovedaču S. Time se relativizuju tvrdnje i podaci koje S. iznosi.
Sve nabrojano čini S.-a nepouzdanim pripovedačem.
Čitalac Ludvigovo ponašanje ne može kvalifikovati kako pripovedač to čini, jer, nasuprot pripovedačevim tvrdnjama – Ludvig jeste uspešan umetnik, a njegov književni metod je legitiman i ne može se obezvrediti niti nazvati krađom.
To nas dovodi do same suštine Albaharijevog umetničkog postupka. Zašto se pisac, umesto sveznajućeg ili objektivnog, opredelio za nepouzdanog pripovedača?
Ovakav postupak zahteva od čitaoca aktivan i vrlo kritički pristup tekstu. Zahteva da se preispita i dovede pod sumnju verzija koja je iznesena, da se uzme u razmatranje ne samo šta neko govori, već i u kakvim okolnostima i zašto govori.

Ambivalentni junaci: Ludvig i S.

Obojica su pisci. Po svemu drugom se razlikuju. Osnovni sukob je u sledećem: S. je zamislio i isplanirao roman, ali ga nikada nije napisao. Za razliku od njega, Ludvig je napisao roman, koristeći se S.-ovim zamislima.
Time je formiran početni kontrast: naivan i nevin pripovedač S. a na drugoj strani mračni i moćni Ludvig. Ali se daljim tokom romana ova početna konstelacija dovodi u pitanje.

Šta saznajemo o Ludvigu? U ovom liku blago je iskarikiran pisac ponesen slavom. On poseduje bezgraničnu ljubav prema sebi, daje megalomanske izjave o sopstvenom delu, kaže da je „srpsku književnost upisao u mapu Evrope“, da je „promenio tokove svetske književnosti“ i slično.
Pripovedač ga predstavlja kao amoralnu osobu, koja „ako ne može ništa da vam uzme, uzeće vam to ništa...“
A kakav je S? On je sve što Ludvig nije. Pasivan i nesiguran čovek, koji sebe naziva gubitnikom. O Ludvigu govori kao o neobičnoj osobi, a čitaocu on sam deluje neobičnije.
S. predstavlja onaj tip ljudi koji stalno kritikuju svet oko sebe i to im je uvek iznova razlog za osećanje lične nesreće. Ali, ne nalaze u sebi snagu da išta izmene i ostaju zaustavljeni u istoj emotivnoj situaciji. (Na primer, za S.-a Beograd je užasno i nepodnošljivo mesto, ali on ostaje da živi u njemu.)

Emotivan odnos između pripovedača i Ludviga veoma je složen. Najpre – pripovedač je opsednut Ludvigom. Ta činjenica u velikoj meri boji njegovo pripovedanje. (Potpuno drugačije se opisuje osoba kada se posmatra objektivno i kada je predmet opsesije.)
Pripovedač Ludviga strasno voli i jednako strasno mrzi. „Postojalo je nešto u Ludvigu što me je opčinjavalo i činilo potpuno bespomoćnim.“
U odnosu Ludviga i pripovedača oslikan je i jedan tip međuljudskog odnosa. U njemu ima zavisnosti, intelektualne strasti, potčinjenosti, zavodljivosti, podređivanja sopstvenog bića drugome... U toj emotivnoj vezi, pripovedač daje sve (barem prema sopstvenom doživljaju), ne dobijajući ništa, a obe osobe se ponašaju kao da je takvo stanje stvari prirodno i jedino moguće. Vremenom, ovakav tip odnosa neizbežno se izvitoperi, a ljubav se pretvori u mržnju.

Lik Beograda

Važan lik u romanu, koji ima veliki uticaj na živote ostalih likova je – grad Beograd.
Očekivalo bi se da jedan grad u romanu ima pasivnu ulogu, da bude pozornica i pozadina. Ali, grad Beograd ovde kao da ima nevidljive ruke i jezik, on se aktivno meša u ljudske živote, odbacuje ih ili prihvata, jedne gura napred, a druge u stranu. Zbog mnoštva personifikacija, grad iskrsava pred nama kao živo biće, aktivno i uticajno.
Pripovedač ima izrazito negativan stav prema gradu u kome živi, osporavajući mu svojstvo velegrada. On kaže: „U Parizu ili Berlinu čovek uvek oseća da je u velegradu, dok u Beogradu čovek nikada nije siguran da li je uopšte u gradu ili u nekoj palanci...“
„Tako je sa Beogradom: ako ostaneš u njemu, kajaćeš se, a ako odeš iz njega takođe ćeš se kajati.“ On je i privlačan i odbojan istovremeno, njegova mračnost i lepota su prepleteni.
Pod pojmom „Beograd“, pripovedač najčešće podrazumeva – srpsku književnu scenu. Tu scenu čini menažerija pisaca, kritičara i čitalaca, kao i (realistični) toponimi – redakcija časopisa Književna reč, hotel Moskva u kome se uz vinjake raspravlja o savremenoj književnosti i dr. Upotrebljava se i fraza ironičnog prizvuka - „intelektualni krem Beograda“.
Po pripovedačevom osećanju, atmosfera nije pogodna za prave književne vrednosti, već samo za poluvrednosti i za pisce samoreklamere. „Ćud Beograda je krajnje nepredvidljiva, jednog časa će nekoga dizati u zvezde, trenutak kasnije šutnuće ga u koprive, ne objašnjavajući ni jedan ni drugi izbor.“
I kada je evropska publika prestala da obožava Ludvigova dela, Beograd mu i dalje pruža snažnu podršku. Za to nema racionalnih razloga, ali ima iracionalnih. Glavni je – inat. U liku Beograda koji neguje kult Ludvigove ličnosti ismejana je i besmislenost idolopoklonstava.
Takav Beograd – strogi i nepravedni književni sudija, nije samo lik iz sadašnjeg vremena. Primer za to je Kišova sudbina, kada se „ceo Beograd“ obrušio na njega.
Ogorčenost i ozlojeđenost pripovedača najizrazitija je upravo kada govori o gradu u kome živi. Beograd je raj za nemoral. Kič-knjige bivaju hvaljene kao da su značajna dela, a književnom scenom vladaju apsurd i paradoks. Polako, ovaj grad gubi osobine koje karakterišu realnu ljudsku naseobinu, a pred nama se pomalja neodredljivo zloćudno biće, koje se ne upravlja prema zdravom razumu, već prema unutrašnjim mračnim i iracionalnim htenjima. Ono je nezrelo i nesigurno u sopstveni identitet. To biće kroji književne sudbine.

Knjiga o knjizi

Česta tema u romanima i pričama Davida Albaharija je književnost sama i njeni elementi – proces pisanja, recepcija, jezik na kome se piše i dr. U romanu Ludvig pisac se najviše bavi poetikom i procesom nastajanja jednog postmodernističkog dela.
U centru pažnje je konkretan postmodernistički postupak – korišćenje književnih i neknjiževnih izvora za nastanak novog dela. Nije slučajno pomenut D. Kiš, koji je bio napadan baš zbog upotrebe ovog metoda. U kontekstu priče o Ludvigu, ovaj postupak se posmatra kroz ironičnu prizmu i dovodi se gotovo do apsurda.
Pripovedač S. sebi je postavio za cilj da napiše idealnu knjigu, „knjigu nad knjigama“, koja će biti drugačija od svega napisanog i u kojoj će pripovedanje teći nelinearno.
On ne uspeva da ostvari svoj cilj, ali zato u tome uspeva Ludvig, koristeći se pripovedačevim beleškama i usmeno izloženim teorijama.
S. izlaže deliće Ludvigove poetike. „On je bio zatvoren u svoj svet, negde između modernog realizma i folklornog provincijalizma, uz blagu dozu narodne fantastike.“ Ta knjiga je „roman, koji uopšte ne liči na roman“ ili „rečnik koji je, ustvari, maskirani ep.“ Ludvig se koristi i internetom, neizbežnim medijem za svakog postmodernistu koji drži do sebe. Aluzije na savremenike, pre svega na M. Pavića i njegov Hazarski rečnik, očite su. Ali, autor na njima ne insistira, one nisu bitne za glavnu radnju, već su date u obliku komentara.
Pored problematizovanja kreativnog korišćenja izvora, još jedna tema izbija u prvi plan: bogaćenje od književnosti.
Ludvig nije samo priznati pisac, već i uspešan poslovni čovek. Od svojih knjiga stvara bestselere, ne prezajući od samoreklamiranja i drugih taktika u cilju sticanja novca. Da li se savremeno božanstvo – novac, na velika vrata uvuklo i u svet moderne umetnosti? Po iskustvu pripovedača S, jeste, a čitaocu ostaje da izabere kakav će emotivni stav zauzeti prema tome - blagi nadmeni prezir ili stoičko prihvatanje neminovnosti.

BERNARDIJEVA SOBA Slobodan Tišma

2011-10-10T19:38:00.000+02:00

BERNARDIJEVA SOBA
Slobodan Tišma
roman
KCNS, 2011.

Ocena: * * * * *

Jedna od onih knjiga o kojima je teško pisati, jer su samodovoljne i drugačije od svega. Gospodine Tišma, hvala vam što baš tako pišete. Da nije vas, mislila bih da je srpska književnost dobra, ali obična.
Kad čitamo Tišmu, kao da smo uduvani – samo klizimo...;)
I ova knjiga, kao i prethodna Quatro stagione, ima „rezime“ ili kratak sadržaj u poslednjem poglavlju, koji je namenjen „nestrpljivima“ (odnosno onima koji čine većinu u 21. veku – koji žure da se bave biznisom, ili svojim opsesijama, ili mehaničkim navikama, pa umetnost konzumiraju u instant obliku i tako ne dobijaju ništa).
Junak Pišta nalazi se van sistema (kao i drugi Tišmini glavni junaci). Nedelatan je, ceo život se nalazi unutra, u njegovoj glavi. Ima jaku potrebu da bude stalno nadahnut, to ga vozi.
Roman Bernardijeva soba predstavlja i neku vrstu nežne pobune protiv knjiga koje su se ustalile, na koje se publika privikla, a koje ne donose ništa novo.
Ovo delo zaslužuje dublju analizu od ove moje recenzijice. Odličan je pogovor Maje Solar, kao i tekstovi u 464. broju časopisa Polja .
Citati iz romana:
„Suvi tvrdi predmeti su jasno definisani, odeljeni jedni od drugih, ali vlažnost poništava granice i predmeti se mešaju, prelaze jedan u drugi, predmeti gube svoj identitet, što je zabrinjavajuće. Isti je slučaj i sa ljudskim individuama. Zato se valjda plašimo preterano emotivnih ljudi, bežimo od ljudskog plača kao od kuge.“ (str. 38.)
„Ali ono što je „ponašanje“, odnošenje prema drugom, to je „razmišljanje“ unutar svakog pojedinca, „ponašanje“ prema samom sebi. A da li tu može biti umerenosti, a da to ne kvalifikujemo kao samoobmanjivanje.“ (str. 23.)

Li Novak

POČETAK BUNE PROTIV DAHIJA

2011-08-22T22:25:00.002+02:00

POČETAK BUNE PROTIV DAHIJA

Svetislav Basara

Dereta, 2010, Beograd

U novoj knjizi, Svetislav Basara iznova problematizuje zvaničnu nacionalnu istoriografiju i kolektivni doživljaj povesti, koristeći se humorom – najboljim oružjem kritičke svesti. Delo u žanrovskom smislu stoji na međi romana i satiričnog eseja, a pisac ga određuje kao sotiju – satirično-alegorijsku pripovest nastalu iz srednjovekovne predigre moralitetima. Ovaj književni oblik u našoj književnosti koristio je još i Borislav Pekić.

Fabula romana Početak bune protiv dahija ima intenzivan ritam, vešto i uzbudljivo ispripovedani događaji brzo se smenjuju. U prvom delu u kom se opisuje turska vladavina, diskurs je pun turcizama, a kako vlast dospeva u srpske ruke, i jezik romana se menja, a broj turcizama opada. Delo obuhvata širok vremenski raspon, u njemu su opisani događaji iz perioda priprema za Prvi srpski ustanak, pa sve do današnjih dana. Poslednji deo knjige sadrži događaje iz najnovije istorije. Budući da je ovaj deo teksta lišen simbolike i poetike, a sadrži najviše elemenata pamfleta i faktografije, doživljava se kao slabiji od ostatka romana. Ali, autor u Post skriptumu daje autopoetički komentar u kom kaže da se o događajima iz sadašnjice ni ne može pisati drugačije. U dobrom duhu postmodernizma, roman sadrži elemente groteske, burleske, satire, pamfleta, parodije istorijskog romana, uz sveprožimajući humor. Za autora ne postoje „svete krave“, tako da su likovi Vuka Karadžića, Karađorđa, Dositeja Obradovića i drugi, podvrgnuti karikiranju i satiri. Od izvora za pisanje romana, autor se najviše oslanjao na memoare i zapisana svedočenja direktnih učesnika istorijskih zbivanja, koja se često značajno razlikuju od istorije iz udžbenika. U intervjuu listu Novosti, S. Basara kaže: „Srpska istorija je jedna vrlo problematična stvar. Ona se ne tiče samo istorije kao nauke, već utiče na naše živote i dan-danas. Problem sa “istorijom” je u tome što je ona postala upravo ono što bi trebalo da bude literatura: priča koja se ne obazire mnogo na faktografiju. Njoj više nisu toliko bitne činjenice koliko ideološka obrada tih činjenica... Činjenice se iskrivljuju ne bi li se prilagodile potrebama ovog ili onog vremena.”

Slika sveta u romanu

Autor oslikava jedan šaroliki svet koji se ubrzano menja. Evropa vrvi od različitih nacionalnih i političkih interesa. “Čuda više nema, niti će ih biti, jer se ceo svet pretvorio u čudo.” Taj svet “nije sasvim čvrst” i ispunjen je mistifikacijama i mitovima.

“1790. Srbija je nestvarni pašaluk, izgubljen u lavirintima orijentalnog carstva.” Osmanlijska vlast se raspada, svuda je haos i rasulo, a Srbi su gotovo neprimetni. Turci su u panici, što za posledicu ima preterivanje u nasilju. Srbija je u bedi i zaostalosti, a prekrivena je viševekovnim naslagama orijentalnih lagarija. U takvoj klimi dogodio se Prvi srpski ustanak. Ili se nije dogodio. Pripovedač predočava mogućnost da se niz nasilnih incidenata širom zemlje ne moraju smatrati ustankom, već delom opšte klime koja je zahvatila evropske zemlje pod izdišućom osmanlijskom vlašću. Kada se desi ono što je u zvaničnoj istoriografiji nazvano ustankom, to na čudan način produži život propadajućem turskom carstvu. Inače bi se samo od sebe ugasilo i istrulilo, a sad mu se javlja motiv za samoodržanjem. Kada Srbi preuzmu vlast, umesto da uspostave red, oni samo nadograđuju već postojeći haos. Umesto da razvijaju svoje nacionalno biće u slobodi, oni preuzimaju najgore od turskog nasleđa – “skromni srpski junaci pretvorili su se u trome orijentalne dekadente.”

Likovi

Iako komično oblikovani, likovi često imaju simbolične funkcije. Ličnosti koje su presudno uticale na srpsku istoriju, kroz pripovedačevu humorističku i satiričnu prizmu, izgledaju ovako: Vuk Karadžić je simplifikator i kradljivac Mrkaljeve azbuke; posle njegove reforme, niko više u Srbiji nije mogao pročitati ono što je pisano u prethodnih 800 godina, tako je reka srpske istorije odsečena od izvora. Lik Karađorđa je najkomičnije urađen: “Čuveni haramija Karađorđe Petrović, Crni Đorđe, kojim već žene plaše decu...” Sve u vezi njega je hiperbolizovano i iskarikirano, naročito pojavnost. On je glavoseča i svinjski trgovac, sa megalomanskom vizijom sebe na čelu obnovljene Vizantije. Ipak, ovaj lik u romanu deluje kao “simpatično čudovište”, za razliku od Miloša Obrenovića, za koga prripovedač nema simpatija. Miloš je majstor prodavanja magle koji vlada gore od Turaka; oslobodio je zemlju od turskog prisustva, ali ne i od ropstva pod Turcima. Obojicu vođa odlikuju glavne osobine kojima se Srbi dive: lukavost, sklonost ka nasilju i tiraniji. Filip Višnjić je autor pesama koje su “precizni planovi vojnih operacija” , a njegova turneja po Srbiji je beskrajna, traje i danas. Ovaj lik simbolizuje preveliku i trajnu ljubav Srba prema mitologizovanju činjenica.

Neki od sporednih likova su u celini građeni karikaturalnim sredstvima. Odnos Evrope prema Srbiji komično je iskazana kroz lik diplomate barona od Gislingena. On na zvanični državni sastanak dolazi u pidžami, psujući i pljujući, čime pokazuje podsmeh i prezir. Lik Apisa predstavlja uvek prisutnu vladavinu iz senke. Groteskan je lik doktora Vajsmilera koji želi da stvori odrede ratnih svinja i da vrši transplantaciju glave. Isto se može reći za lik Aksentija Drlje koji živi više od dvesta godina u simbiozi sa drvetom. On simbolizuje nezdrave ukorenjene ideje koje nadžive više generacija. Lik Janićija predstavlja heroizam bez smisla – juriša u smrt samo da bi ulica bila nazvana po njemu.

Fantastični lik Glasa može se razumeti kao glas nacionalne savesti, ili glas koji govori u ime žena. Zanimljiv je i lik Ciganke Mejre koji se javlja na ključnim mestima u romanu i utiče na ključne događaje. Da nije Mejre, istorija ne bi bila ista. U ovom liku parodiran je usud. Među likovima ima i savremenika, to su Gojislav Lojanica, Boris Papić, Ćosić, Milošević i drugi. Osim Lojanice, oni su pljosnati likovi, skice.

Kolektivni lik Nerođenih istoriografa posebno je zanimljiv, jer je u njemu izložen i osnovni motiv – odnos prema istoriji na našim prostorima. Oni nisu zadovoljni realnim istorijskim zbivanjima, pa iz budućnosti intervenišu, na primer, dok su u realnosti Srbi malodušni i dekadentni, po Nerođenim istoriografima – „ponosni Srbi nižu pobede”. Nije teško prepoznati u ovom liku aluziju na krugove oko SANU. Mnogi likovi su izloženi podsmehu, ali je on posebno oštar kad je reč o Nerođenim istoriografima, jer njihova mentalna zastranjenost nije bezazlena već je vrlo skupo plaća čitav narod.

Glavni lik, Gvozden Avakumović, slojevito je građen. U ranom detinjstvu, on nema ništa, ni ime. Ni njegova nacionalnost nije utvrđena, već samo pretpostavljena. Čovek misterioznog porekla postaje osnivač loze tajnih vladara. Po svojoj suštini je trgovac, i trgovački pragmatizam ga vodi kroz život. “Ubistvo ima smisla samo ako donosi profit.” – ovaj Gvozdenov stav je vrlo racionalan u odnosu na stavove većine drugih likova, koji ubijaju iz hira. On je i nosilac motiva ugovora sa đavolom, što je paralela sa likom Lojanice; obojica ugovor potpisuju sa lakoćom. Njegovi sinovi dobijaju imena po jevanđelistima, što predstavlja pokušaj nominalnog hristijanizovanja. Pored svojih zastranjivanja, Gvozden je najracionalniji lik i alter ego pripovedačev. Kritikuje srpsku sklonost ka fantaziranju kao i netaktične poteze u ratu. On uviđa da u ratu najbolji izginu, a najgori preuzmu vlast. Radeći kao pisar kod Karađorđa i kod Obrenovića, Gvozden je dovoljno blizu zbivanja da bude njihov uverljivi svedok.

Gvozden osniva lozu Avakumovića, koji u romanu funkcionišu kao kolektivni lik. Oni imaju svoj argo koji se sastoji od podrigivanja, štucanja i tikova. Ti ljudi su Gvozdenovi bivši dužnici, oni su – otkupljeni ljudi. Povezuje ih jaka spona, jača od religijske ili nacionalne pripadnosti – zajednički interes. U ovom liku iskazana je parodija stvaranja vladajuće loze.

Može se reći da su i Srbi kolektivni lik u romanu, jer su nacionalne osobine hiperbolizovane i dovedene do karikature. Oni smrde na rakiju i beli luk. Iako su se oslobodili Turaka, nisu uspeli da se oslobode od sebe. Njihove ljubavi prema odsecanju glava gnušaju se čak i Turci. Roman je pravi kaleidoskop srpskih nastranosti. Među njima postoje Šunde i Džike – plemena koja se priklanjaju svakoj vlasti, u svakom smislu neutralni. Fascinirani su vođama koje su lukave, podmukle i vole da ubijaju. Posebno je na komičan način istaknuta sklonost Srba da stvaraju i neguju mitove, a da istinu zanemaruju. „Zlatnim kašikama cara Dušana, iskovanim od čiste imaginacije, sriču neslanu čorbu od koprive.“ Komična je i njihova nesklonost radu, a preterana bezbrižnost i negovanje lakih uživanja. Na primer, značajni dokumenti, među njima i Hatišerif, upotrebljeni su za motanje duvana, odnosno popušeni su. Više puta se ponavlja obrazac srpskog ponašanja: dekadencija i neumerenost, umesto reda i organizacije. To primećuje i austrijski obaveštajac u svom izveštaju: „Seljaci, jednako kao i građani (ako tu ikakve razlike i ima), veći deo godine provode u lenstvovanju, ispijanju kafa i rakija i orijentalnoj letargiji, koju povremeno prekidaju nastupi kolektivne histerije.“ I pored sve duhovitosti, pojedini delovi izazivaju u čitaocu stravu i ježenje.

Vreme u romanu

Oseća se otpor pripovedača prema linearnom vremenu. Prema njegovom osećaju, ono nije dovoljno da bi stvari bile objašnjene. Vuk Karadžić je odgovoran za jezičku simplifikaciju – „...pogubne Vukove reforme, koja je za sva vremena iz srpskog jezika izbacila sve reči neophodne za razumevanje istančanih odnosa u vremenu.“ Početak 19. veka obeležava mešanje istoka i zapada, promena sveta – „Sve se ubrzava. Nema više ničeg trajnog.“ Tu promenu u predmetnom obliku predstavlja novi izum – sat. Pojava sprave koja meri vreme toliko je čudesna da je Gvozden doživljava kao susret sa arapskom magijom. Sat simbolizuje svetski napredak. A Šejk Harun kaže: „Bog je sajdžija, ali u suprotnom pravcu.“ Ljudski uticaj na tok sudbine pruža se u više vremenskih smerova. Kako nekadašnji postupci ustanika imaju značaj za današnjicu, tako i Nerođeni istoriografi iz našeg vremena pokušavaju da intervenišu i da menjaju davna zbivanja. Ali, ne može se menjati prošlost, a da se ne utiče na sadašnjost.

Elementi humora

Izvor humora je kontrast seljačke Srbije i prosvećene Evrope. Srbi se nađu u čudu u susretu sa tehničkim pronalascima, a isto reaguju i Evropejci gledajući srpske običaje, na primer uobičajeno usoljavanje odsečene glave.

Humor je i u izboru leksike, na primer: „Leteća naprava zovoma jeroplan.“

Najkomičnije opisan lik je Karađorđe. Njegova ljutina i netolerancija prema strancima inspiracija su za pripovedačeve komentare. U susretu sa Rusima: „Na trenutak se nosio mišlju da i samom sebi odseče glavu, da je dohvati za perčin i olupa je o Rodofinkina.“ ili „Karađorđe je gosta sačekao sedeći na visokoj pozlaćenoj stolici, posebno za tu priliku kupljenoj u Zemunu, a Rodofinkinu je bio namenjen niski i klimavi tronožac.“ Način na koji ga narod doživljava, kako Srbi tako i Turci, za Karađorđa je najbolja maska. Zamišljan je kao „tri aršina visoko čudovište krvavih očiju, sa četiri reda šiljatih zuba i lavljim kandžama.“

Nacionalni odnos prema istoriji, mitologizacije, mistifikacije i proizvoljnosti, predmet su satire i humora: „Tanasko Rajić je, recimo, ginuo na četiti odvojena mesta, a strogi učitelji su ocenjivali jedinicom one đake koji nisu bili u stanju da nabroje sva četiri. „Magarčino“, prekorevao bi strogi uča pokunjenog đaka, „Tanasko Rajić nije žalio da četiri puta položi život za tvoju slobodu, a ti ne možeš da zapamtiš gde je sve junak ginuo.“ “

Elementi fantastike često su u funkciji humora. Na primer, ostaci orijentalne magije, leteći ćilimi, još uvek su u upotrebi. Ali, oni lete samo donekle, jer je doba nauke i prosvećenosti.

Kao u svakoj dobroj satiri, komika toliko pogađa istinu, da je to za čitaoca smešno, ali i bolno. I pored mnogo humora, ima nečeg tužnog i tragičkog u doživljaju romana. Tužan je utisak da je sve moglo biti drugačije.

Fantastika, mit, mistifikacija

Na ovim prostorima, gde se prepliću orijentalna magija i srpska ljubav prema mitu, smrt je relativna pojava: „Kad zaspiš, ne znaš da li si spavao 10 minuta ili 10 godina.“ Tako je pop Miloje proveo u grobu godinu dana, spavajući. Neki likovi su zaboravili da su već umrli, na primer u sceni na Miloševom dvoru: „Veljko, brate, pa zar ti nisi poginuo?“ Slavni hajduk se lupio po čelu i prozborio: „Kuku meni, jesam, al’ sam zaboravio.“

Mit nad mitovima, kosovski mit, opstaje vekovima. I danas se veruje da na Kosovu ima zlata i neumrlih vitezova.

Nerođeni istoriografi odgovorni su za brojne mistifikacije i netačnosti. Njihova metodologija je fikcionalna i tendenciozna, a podatke prilagođavaju održavanju mita. Opšte je poznato da podaci iz epskih narodnih pesama imaju malo sličnosti sa istinom, na primer dahije koje se pominju u Višnjićevoj pesmi vladale su 100 godina pre vremena pesme. Ali, u Srbiji se bajka brzo prihvati i zažiivi – netačna verzija o boju na Mišaru uskoro je iz pesme Filipa Višnjića ušla u udžbenike.

Kada se glavni lik Gvozden razboleo, hitno je stvorio svoju lažnu istoriju. To mu nije bilo teško da ostvari, jer su naši prostori uvek gladni lagarija i zamazivanja očiju. On poručuje svom klanu Avakumovića: „Moju sramotu i moje stradanje vi treba da pretvorite u laž. U glasinu. U žensko naklapanje. Znate šta vam je raditi. Potplaćujte, pretite, zastrašujte, ako treba, ubijajte. Najbolje će biti da ubijate. Ali istina ima da bude sledeća: ja sam na poslovnom putu u Rusiji, i svakog časa treba da se vratim.“

Autor Svetislav Basara je u vrlo plodnom spisateljskom periodu, aktivan u pisanju kolumni, drama i romana. Ovo delo nesumnjivo poseduje kvalitete, a to su oštar urnebesni humor, intelektualna provokacija, iznošenje neprijatnih istina, dinamično pripovedanje o istorijskim događajima... Mana dela je preopširnost, naročito poslednjeg dela u kom preovlađuju pamflet i faktografija.

Roman Početak bune protiv dahija se može doživeti i na utešno-katarzičan način, ukoliko ga shvatimo kao jedan vid tumačenja i objašnjenja haotične i nerazumljive stvarnosti koju živimo.

Li Novak

SVETA KNJIGA VUKODLAKA Viktor Peljevin

2011-08-06T17:23:00.002+02:00

SVETA KNJIGA VUKODLAKA

Viktor Peljevin

Plato, 2006, Beograd

Ocena: * * * * *

Konačno jedna natprosečna knjiga!

Fantazmagorična povest ruskog savremenog pisca ispripovedana je iz prvog lica, iz tačke gledišta jedne čudesne lisice. Ona je čulna, filozofski obrazovana i izlaže svoju novu filozofiju u kojoj se nude ključna rešenja. Mestimično diskurs liči na žensko pismo, u pozitivnom smislu, što je pohvala Peljevinu za ubedljivost. Lisice i vukovi u romanu su lepi, erotični, eruditni, duboki, kontemplativni... Ukratko, ne može im se odoleti.

Delo je mestimično zagonetno za čitaoca koji nije dovoljno upoznat sa ruskom savremenošću (na primer mene), ali je veoma uzbudljivo i zavodljivo.

Diskurs je pun duhovitih igri rečima i ironije usmerene na ludilo savremenog sveta. Klasične bajke dobijaju neočekivana tumačenja, pa su Crvenkapa i Pepeljuga shvaćene kao povesti o gubljenju nevinosti.

Delo je napisano u fantastičnom ključu, ali takva fantastika veoma se tiče realnog života i njegovo je obrnuto ogledalo.

Citati:

1) “Ljudskoj duši je potreban lep omot, a ruska kultura ga ne predviđa, nazivajući takvo stanje duhovnošću. Otuda sve nevolje...”

2) “- A na šta liči ruska duša?

Zamislih se.

Na kabinu teretnog kamiona. U koju te je primio šofer da bi mu uradila felacio. A onda je on umro i ti si u kabini ostala sama; oko tebe su samo beskrajna stepa, nebo i drum. A ti ne znaš da voziš.”

3) “Svinja ne može da gleda u nebo, vrat joj je tako građen. Zamisli, kakva metafora? Naprosto ne može, i gotovo. Ona čak i ne zna da ono postoji...”

Li Novak

BELEŠKE O KNJIGAMA 3: PUTOKAZ VREMENA, HIGH FIDELITY

2011-08-03T18:35:00.001+02:00

BELEŠKE O KNJIGAMA 3:

PUTOKAZ VREMENA; HIGH FIDELITY

PUTOKAZ VREMENA

Martin Ejmis

Ono što najpre privlači pažnju u ovom romanu je izbor neobičnog prosedea, hronološki obrnutog, od početka ka kraju: život glavnog junaka je ispraćen od smrti do rođenja.

Takav pripovedački postupak nije proizvoljan, niti igra radi igre, već ima svoje motivaciono opravdanje, kojeg postajemo svesni tek u drugom delu romana. Junak i pripovedač (koga upoznajemo pod raznim imenima), nacistički je zločinac, jedan od doktora koji je svoj posao obavljao u logorima smrti. Otud dolazi logično i njegova težnja da se vreme vrati, da se pamćenje premetne u zaborav, da se proživi na drugi način. Pa se tako novi ljudi stvaraju iz pepela (umesto da u njemu nestanu), ¨sveži od stvaranja¨.

Junak, možda suprotno očekivanju, ne pokušava, iznova živeći i gledajući svoj život, da isti razume niti objasni. On samo (naizgled ravnodušno) o njemu pripoveda, ponovo kroz specifičnu prizmu: očima koje kao da dolaze iz mraka, sa one strane života, pa im je u svetu sve novo i nepoznato, u isto vreme su naivne i cinične.

Izabrana izokrenuta hronologija povremeno proizvodi i humor, pa tako na primer taksi postaje divno sredstvo u službi čoveka, koje se na našu želju odmah pojavi čim izađemo iz pozorišta, pa posle zbog oduševljenja za njim satima mašemo. U sličnom ključu su i ljubavni razgovori, koje čitamo u njihovoj naopakoj verziji, ali time ništa ne gube od svoje uobičajene smislenosti (besmislenosti).

Takođe, junak o sebi pripoveda udvojeno, razlikuje Toda (Hamiltona, Džona, Odila... – menja države i imena, skrivajući pravi identitet ratnog zločinca) koji se ponaša i deluje, od Njega, Pripovedača, koji unutra misli. I time se implicira odvojenost od sebe, od svog života, koju roman ¨Putokaz vremena¨ na više nivoa, iz mnoštva zanimljivih perspektiva, snažno oslikava.

HIGH FIDELIITY

Nik Hornbi , Plato, 2000.

Nik Hornbi je savremeni londonski pisac. Njegova prva knjiga “Stadionska groznica” postala je bestseler, a ni priznanje kritike je nije zaobišlo. Slično se dešava i sa drugim romanom “High Fidelity”, kao i sa ostalima. Hornbijeva dela tretiraju savremenu tematiku, a nose i element sceničnosti, pa nije neobično što su po nekima od njih snimljeni filmovi (u našim bioskopima bilo je popularno ostvarenje “Sve o dečaku”).

U centru priče je momak iz Engleske, istovremeno glavni junak i pripovedač. Tridesetpetogodišnjak , uglavnom nezadovoljan sobom i svojim svetom, a njegov se šarm zasniva isključivo na njegovim manama. Jedan od likova ga opisuje na sledeći način:”Ti naprosto…ti naprosto ništa ne radiš. Sve što se dešava, dešava se u tvojoj glavi i samo sediš i razmišljaš umesto da se prihvatiš nečeg konkretnog, a najčešće razmišljaš o glupostima. Izgleda da uvek propustiš da spoznaš ono što se stvarno događa.” Glavnog junaka možemo smatrati pripadnikom takozvane X generacije (ideja koja je ostavila trag na savremenoj literaturi, narocito američkoj i britanskoj). U junaku je otelotvoreno osećanje “savremene muževnosti” kao mešavine preosetljivosti, egocentričnosti i donžuanskih tendencija. Sav u, samo naizgled površnim, samoanalizama, junak uspeva da se izbori sa teškim delom svoje ličnosti, i da, čini se, negde dosegne “nepodnošljivu lakoću postojanja”.

Ono što se Hornbijevom romanu može zameriti je snažno prisutna prozaičnost i težnja da se piše za “običnog čoveka”.

Stilska dorečenost svakako spada u kvalitete ostvarenja “High Fidelity”. Hornbi vešto organizuje dijaloge, i opušteno i lako prenosi jezik, mestimično žargon, modernog Londona. Duhovitost u pripovedanju glavnog lika o sebi, verovatno je jedan od glavnih razloga široke prihvaćenosti romana.

Junakovo zanimanje dodaje novi, zanimljiv sloj pripovednom tkivu. On je vlasnik prodavnice ploča i bivši di-džej (koji često od životnih bitnosti pravi “liste od prvog do petog mesta”), pa roman obiluje kvalitetnim muzičkim reminiscencijama, koje donose niz novih asocijacija, naročito za muzičke poznavaoce.

Li Novak

ELEMENTARNE ČESTICE Mišel Uelbek

2011-07-24T21:34:00.002+02:00

ELEMENTARNE ČESTICE

Ne znam šta da mislim o Mišelu Uelbeku.

Inače volim takve što se ne libe da kažu najgroznije stvari iz dubine mozga. Ja sam takva, naročito posle par dana depresije, a i inače.

Ali, on je možda too havy even for me.

Naravno – Ako suviše dugo gledaš u ponor, ponor će početi da gleda u tebe, rekao je njegov omiljeni filozof. A Uelbek gleda i ne trepće.

Još jedan od savremenih nesrećnih genija. Otprilike kao Ejmi.

Ali, meni se nešto ne sviđa u njegovom književnom svetu.

Likovi sa najgroznijim unutrašnjim svetom, raspadnuti, otuđeni, u nekom trenutku dožive čistu ljubav. Meni to nije logično, ne ide mi to u istu priču.

Povremeno su mi njegova dela odvratna, i u emocionalnom i u književnom smislu.

Njegove knjige prikazuju mnogo ružnog savremenog čoveka. U njima je prisutna jaka dehumanizacija u smislu odsustva vere u čovekovu sposobnost da uradi nešto dobro, da napreduje, da ne uništi svet u kom postoji.

U skladu s Plotinom – nije korisno da se ubijemo, bolje da apstiniramo i da zatremo celu vrstu. Ustvari, ne moramo tako spori da budemo – danas postoje mnoga sredstva za masovno ubijanje, hajde lepo da se organizujemo i za par dana da nas sve sravnimo sa zemljom. (u glavi mi je danas onaj bilder-hrišćanin-terorista)

Naravno da se može i tako pisati, ali čini mi se da to ničemu ne služi. Mislim, šta uopšte možemo s tim?

Sem toga, ono što je preterano nije realno (pošto Uelbek sebe već smatra velikim realistom). A on preteruje. U nekom trenutku sam pomislila – pa ovo je obrnuta Ljiljana Habjanović Đurović; samo je ona toliko jadna, perverzna i patetična.

Ne znam da li ću pročitati još neko delo Mišela Uelbeka, posle Platforme i Elementarnih čestica. Videla sam to čudo o kom svi pričaju i to je to.

Kažem sebi da ga neću više čitati. Ali mislim, kad mi neka knjiga dopadne ruku, da ipak hoću. Neću odoleti. Barem da mogu da kažem – ovo je besmisleno.

Naravno, ima tu i istine i malo katarze.

Ustvari, zanimljiv mi je Uelbek za tumačenje, a za klasično čitanje mi ne prija.

Li Novak

BELEŠKE O KNJIGAMA 2: KRATKA ISTORIJA NAPRETKA, ANTOLOGIJA EROTSKE PRIČE, NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA POSTOJANJA

2011-06-22T15:15:00.002+02:00

KRATKA ISTORIJA NAPRETKA

Ronald Rajt

Ova knjiga spada u popularno-naučnu literaturu. Autor izlaže svoje antropološke i druge stavove na način prihvatljiv širokoj publici.

Zanimljiva je premisa od koje se polazi: civilizacija je štetna za čoveka.

Glavni razlozi za to su: 1) čovekova emotivna nesposobnost da prihvati i isprati kulturne promene koje se dese za vreme njegovog života, 2) vrhunac civilizacije dovodi do survavanja te iste civilizacije.

Za sve to autor navodi brojne primere u drevnim civilizacijama i u savremenom društvu.

Knjiga sadrži zanimljive i šokantne podatke (autor opisuje savremeno društvo ne štedeći ga), pa deluje pomalo kao šamar uobraženom čoveku 21. veka. A ovaj to svakako zaslužuje;)

FRRRRR – ŽENSKA EROTSKA PRIČA

– antologija po izboru Ljubice Arsić

Izbor mi se dopao, zbog raznolikosti tema – od erotike u nagoveštaju, do priča koje dolaze do ivice pornografije i perverzije i eksplicitno prikazuju seks iz ženskog ugla. Izdvojiću nekoliko, na pr:

- Lift – priča o strasti prema nepoznatoj osobi, po naznakama koje ostavlja,

- Alisa – smela i kontroverzna mešavina dečije bajke i prvih ljubavnih iskustava,

- Gospođa Menopauzić – groteskno-humoristička priča iz ugla muškobanjaste lezbejke,

- Papazjanija – povrće posmatrano na erotski način

i dr.

Autorke su iz raznih krajeva sveta. Preporučujem.

NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA POSTOJANJA

Milan Kundera

Ovi nije prikaz knjige, već samo mali komentar u vezi jednog detalja.

Ovom delu me je uvek privlačio savršeno pronađen naslov. On sam po sebi nesto definiše.

Ali nisam mogla da se otmem utisku da sadržina dela baš ne odgovara tom savršenom naslovu. Radi se o ljubavi između kunderijanski flegmatičnog promiskuitetnog muškarca i žene koja ga celog života prati (kao što na svoj način i on prati nju), izmučena ljubomorom i neispunjenošću.

Centralna situacija jeste jedna nepodnošljiva ljubav, sa veoma retkim trenucima lakoće.

Hoću da kažem, knjiga je naravno odlična, ali volela bih da možda neko drugi jednog dana napiše knjigu baš o nepodnošljivoj lakoći postojanja...

Li Novak

BELEŠKE O STRIPOVIMA 2: SENDMEN; GEA

2011-06-20T15:50:00.004+02:00

SENDMEN

serijal Nila Gejmena

Ocena: * * * * *

izdavač Beli put

Prvo sam čitala epizodu Lutkina kuća, a sada Preludijumi i nokturna. Obe su delovi većeg serijala Sendmen. U pitanju je luksuzan serijal u koloru, vrlo neobičan, zanimljiv i kvalitetan. Osnovu zapleta čine likovi Svevremenih (gospodari sna, ljubavi, smrti itd.), svaki sa svojim naročitim atributima. Glavni lik, često pripovedač, je Sendmen – gospodar sna, sa svojim magičnim predmetima – vrećicom peska, kacigom i rubinom, pomoću kojih utiče na sadržaj ljudskih snova.

Citati: „Jašem na leđima zmaja od Menhetna, zmaj je od kovanog gvožđa i miriše na šećernu vatu.“; „Ti si totalno najgluplji, najegocentričniji, najgrozniji izgovor za antropomorfnu personifikaciju na ovoj ili bilo kojoj ravni postojanja!“

Ima i literarnih asocijacija i reminiscencija, na primer na Foknerov roman Buku i bes, ili na Ibzenovu dramu Lutkina kuća.

Nije baš lagan strip, treba se razabrati kroz svo to gusto tkivo sna, ali je svakako za uživanje.

GEA

epizoda Majka nasilja

Ovaj strip počinje ozbiljno da mi se sviđa. Tema broja je rasizam i obrađena je na specifičan način. Postoji ćelija rasista koji ubijaju doseljenike, ali nije akcenat na tome. Akcenat je stavljen na tretman doseljenika i na to kako su VIĐENI okom zapadnog čoveka. Samim tim što su imenovani kao doseljenici-imigranti-ilegalci, ovi ljudi su svrstani u određenu grupu i oduzeta su im sva druga svojstva. Zapadni čovek nema vremena da se udubljuje, pa će ih zato potpuno simplifikovati, posmatrajući ih kao deo jednolične mase, a ne kao individue, od kojih je svaka imala jak razlog da napusti mesto rođenja.

Citat: „U vašoj kulturi DOSELJENICI kao da nisu prave osobe: nemaju nikakva prava, lišeni su čak i identiteta, njihove muke su „nevidljive“. Društvo ih kvalifikuje čitavom serijom „ne“ i suma tih „ne“ dovodi do neutralizacije, isključivanja, kao da ne postoje... Svaki doseljenik ima svoju ličnu priču, ali se one u vašim pričama za javnost utapaju u „masu“... „

I pored ozbiljne osnove, i ova epizoda Gee je vrlo zabavna, sa dobrim dinamičnim crtežom, sa atmosferom nalik na atmosferu klasičnog stripa, sa simpatičnom nesavršenom junakinjom, čija je uzrečica „u tri lepe“.

BELEŠKE O KNJIGAMA

2011-06-11T20:08:00.002+02:00

BELEŠKE O KNJIGAMA:

ANTIAPSURD; KIŠA MORA PASTI; JUŽNO OD GRANICE, ZAPADNO OD SUNCA; PITI KAFU NA NEKOM DRUGOM MESTU; DRUGO TELO

ANTIAPSURD ILI KNJIGA ZA ONE KOJI NE VOLE DA ČITAJU

Aleksej Slapovski

Logos, 2007.

zbirka priča

Ocena: * * * * *

Priče iz savremene Moskve, satirične, naginju ka “apsurdaističkom” (što bi rekli moji profesori šaleći se), a napisane svežim i duhovitim stilom. Na primer, priča “Istina u oči” govori o novokomponovanom pevaču koji je shvatio da su njegove pesme besmislene i prestao je time da se bavi. Ili priča “Plemenska ljubav”, koja teče otprilike ovako: Du Ruu je došlo vreme da se ženi. A u njegovom plemenu je bio običaj da mladić zreo za ženidbu prilazi devojci i kaže “Iz?” to jest – hoćeš li da budeš moja žena, a ona odgovara ili “na” to jest da ili “po se na” to jest ne...

Svežina u obradi tema i u jeziku preporučuju ovu zbirku u hiperprodukciji savremene ruske književnosti.

KIŠA MORA PASTI

Mišel Fejber

Agora, 2004, Beograd

zbirka priča

Ocena: * * *

Vrlo zanimljive teme i fabule koje iz njih proističu. U priči “Riba” mama i ćerka se snalaze i bore protiv košmara u svetu koji je prekrila voda. U priči “Ninina ruka” data je vizura samo jednog dela tela. U priči “Gospođica Puna i gospođica Tanka” savremena opsesija telom dolazi do apsurda...

Ali, bez obzira na savršene ideje, meni obrada tema i stil izražavanja ne prijaju. Može biti da ne nešto izgubilo u prevodu, a možda je i do mene, pošto su mi stilska očekivanja specifična.

JUŽNO OD GRANICE, ZAPADNO OD SUNCA

Haruki Murakami

Geopoetika

roman

Ocena: * * * *

Ranije nisam baš nešto bila oduševljena Murakamijem, pa je ova knjiga davanje još jedne šanse.

U njoj je opisana Ljubav, kao nešto što uvek izmiče i što verovatno ne postoji sem u imaginaciji. Dobra je to ideja, to je neki prustovski trip, originalno obrađen.

Ok, on je naravno izuzetno vešt pripovedač. I moguće je da ću pročitati još neku njegovu knjigu. Ali mi neće postati omiljeni pisac. Ostaje mi utisak da se Murakami obraća nekoj drugoj ciljnoj grupi, nekoj kojoj ne pripadam. Na primer onima što im je glavna obaveza da dvaput dnevno prošetaju psa, ili već tako nešto.

PITI KAFU NA NEKOM DRUGOM MESTU

Zizi Peker

Samizdat

zbirka priča

Ocena: * * * * *

Čitala sam je u Berlinu i baš mi se uklopila sa raspoloženjem – svima nama, što nam je život takav kakav je jer živimo na mestima koja su da ne kažem kakva, sviđa se da pijemo kafu na nekom drugom mestu.

Lirski subjekti su različiti ali je to najčešće mlada crnkinja u prelomnom periodu odrastanja. Ona se sreće sa predrasudama i ljudskim reakcijama kakve ne biste mogli ni da zamislite. Glavni kvalitet knjige je toplo-satirični ton pripovedanja, koji za junakinju predstavlja način da se probija kroz život.

DRUGO TELO

Milorad Pavić

Dereta

roman

Ocena: * * * *

Uvek ću ostati Pavićev fan, bez obzira što su moji omiljeni profesori podsmevajući se govorili o njemu (pa mi je tu dolazilo do konflikta uticaja). Romani Predeo slikan čajem i Hazarski rečnik su složena, inspirativna i zabavna dela, a blizu su im Kutija za pisanje, Zauvek i dan više i Unutrašnja strana vetra.

Drugo telo je dobar roman, koji je autor napisao u poslednjim svojim godinama. U naslovu je data glavna ideja – moguće je imati drugo telo, koje je odvojeno od ovozemaljskog, propadljivog i efemernog.

Li Novak

SLIČICE IZ STRIPOVA 2

2011-06-07T01:06:00.002+02:00

SLIČICE IZ STRIPOVA

2011-06-07T00:55:00.003+02:00

BELEŠKE O STRIPOVIMA

2011-06-07T00:37:00.003+02:00

BELEŠKE O STRIPOVIMA:

DILAN DOG, GEA, ASTER BLISTOK, ANIMAL’Z

ANIMAL’Z

Enki Bilal

Strip-genijalca Enki Bilala sam tek skoro otkrila i tek treba da ga istražim. Posle pročitane Trilogije, naišla sam na Animal’z. Ostvarenja su potpuno različita. U Animal’z-u preovlađuje melanholičan sivkasto-plavi crtež, budući da je ambijent apokaliptičan – svet ispunjen vodom. Bilalovi stripovi su intelektualno i filozofsko iskustvo na zabavan način.

GEA

PRIČE O DUHOVIMA, br. 3

Priča je u manga stilu, a crtež je evropskog tipa. U epskoj pozadini egzistiraju mnoga bića iz zvanične i nezvanične mitologije – zaštitnici, mazikini, sablasti, lauferi... Urbani crtež ispunjen je sublimiranim porukama, u vidu grafita po gradskim zidovima, natpisa na majicama likova ili stihova iz pesama. Junakinja je urbana tinejdžerka koja živi zanimljivo i brzo, dosta psuje i ne krije svoju blagu neurotičnost. Među glavnim likovima su momak u kolicima i homoseksualac – to mi se dopalo. Strip jeste pomalo tinejdžerski (junakinja tipa Bafi), ali meni je zanimljiv i zabavan.

DILAN DOG GIGANT, br. 7

Tržni centar užasa napisao je Ruju, po meni jedan od najboljih scenarista Dilana Doga (pored, naravno, Sklavija; a volim i Paolu Barbato). U ogromnom tržnom centru da bi dobili veliki popust na parfeme, narukvice i slične „stvari koje su im potrebne“, ljudi daju svoje uspomene i opsesije. Savremena besmislena zavisnost od predmeta dolazi do svog apsoluta, a time i do apsurda. Mračna vizura našeg doba, tačna, prava dilanovska i, verovatno, još dugo nepromenjiva.

Noćna mora detektiva – scenarista Ticiano Sklavi. Poznato je da je otac Dilan Doga (Sklavi, a ne Ksabaras) opsednut vrstama pakla, a najveći pakao su – birokratija, odljuđenost i poslovna bezličnost. Od toga su bolja i čudovišta iz noćne more. To je tema ovog kratkog stripa sa efektnom poentom.

ASTER BLISTOK

epizode Okončanje, Pražnjenje, Usamljenik

Klasičan tip crteža, u futurističkom ambijentu. Strip je u koloru.

Scenarista je Godard, a crtač Ribera. Fabule su originalne i iščašene, što priliči „prostoru“ u kom se odigravaju, a to je – svemir. Na moćnom svemirskom brodu Delfin egzistiraju neobični glavni likovi – Aster (posle nekoliko pročitanih epizoda za mene je još misteriozan), Maski (devojčica-žena), Mate i ostali roboti i njihovi posetioci iz svemira. Teško je pisati uverljiv i ozbiljan naučno fantastični strip (koji nije loša imitacija serijala Zvezdane staze), a Aster Blistok je pozitivno iznenađenje.

DILAN DOG

LIFT ZA PAKAO

Scenario: Ticiano Sklavi

Specijalno izdanje, u koloru. (Nikad mi se nije dopadalo što je Dilanova košulja crvena).

Ovaj strip nikad nije bio samo puka zabava, već su neke epizode pogodne i za dublju analizu. To naročito važi za Lift za pakao, a odličnu analizu nam je u pogovoru pripremio Marko Šelić; ja ne bih umela bolje. Posle čitanja integralnog stripa, preporučujem ovaj tekst. Tema broja je pravda i nemogućnost pravde u svetu. Na svakom spratu ne koji lift dovede junaka, dešava se posebna priča, a statua rimske boginje pravde Justicije se svuda implicitno pojavljuje. Epizoda je ispunjena simbolikom, vrlo je slojevita, intelektualna... Treba je iščitati više puta da bi se uočilo što više detalja i da bi se razumela na više nivoa. Sklavi se ovog puta ozbiljno potrudio.

Li Novak

MEIN BERLIN II

2011-05-01T13:05:00.007+02:00

Link za fotke

Link for the pictures

http://www.facebook.com/media/set/?set=a.201825076522386.48602.100000846865009

4. dan:
Bila sam u Muzeju fotografije i u Muzeju Helmuta Njutna koji su u istoj zgradi. Specifican pristup temi. Bolji je muzej Helmuta Njutna, mada ja manje volim fotografije za koje se pozira. Ima puno odlicnih aktova. Kupila sam one knjizice sa fotkama koje kad listas dobijes film. Ne znam kako se to zove, verovatno se zove nekako. To mi je neko secanje iz detinjstva.
Rucala sam kineske prolecne rolnice sa slatko ljutim sosom. Kupila sam kisobran-Berlin; ionako sam htela da ga kupim, a i morala sam jer je padala kisa.
Kisa je padala citavog dana.
Ima ludih i pijanih na ulicama.
Kisa je pljustala citave veceri.
Nisam otisla da gledam fudbal s momcima; osusila sam starke fenom, citala pesme Milene Markovic, popila pivo i zaspala.

5. dan:
Bila sam u Erotskom muzeju. U prizemlju je veliki sex shop, a na spratu su orijentalni erotski printovi, rani japanski dildoi, penisi-flaute sa Anda...
Uvece sam upoznala drugog domacina, Andreasa, koji je isto zanimljiv lik kao prvi, na drugaciji nacin. Bili smo u savrsenoj knjizari. Pili smo pivo u nekom super kafeu u bioskopskom pasazu na Alexander platzu, i jos poneko usput, setajuci. U basti tog kafea nalazi se statua gvozdenog cudovista, koje nekad ima svoj "performans" - kolaci oci, svetluca i iznenadjuje publiku.
Ovo jeste sasvim nova vrsta putovanja. Potpuno drugacija. Svidja mi se. Cini mi se da ce mi couchsurfing preci u naviku.
Probala sam cuvenu kobasicu sa karijem. Jela su uglavnom svud dobra, jer je velika konkurencija.
Nimalo mi ne nedostaje srpski jezik, mogla bih da ga ne cujem jos duugo.
Smesno je sto sam ja ovde kao neka vrsta predstavnika u kulturnoj razmeni, pa izgovaram recenice poput "We Serbs kiss three times"... i slicno;)
Inace mi klima ne odgovara. Lice mi se crveni, smetaju mi klima uredjaji koji su svuda - u pozoristu, u metrou... I ledja me nesto bole, i tako, malo sam kilava. Ali - I don´t mind.

6. dan:
Bas sam se u Berlinu napunila umetnoscu. I needed that.
Bila sam na gostujucoj Dalijevoj izlozbi na Postdamer platzu. Folker kaze da nema potrebe da ide u drugi grad na koncerte i izlozbe, jer pre ili kasnije sve dodje u Berlin.
Neke stvari su mi standard - Manove knjige, Rundekovi koncerti, Dalijeve izlozbe. Uzivam svaki put. Pored litografija ima tu i privatnih fotografija, skulptura, kolaza... Odgledala sam i film "Andaluzijski pas".
Rucala sam vegetarijanske nudle. Shoping je neizbezan. Uzela sam sandale i ruz, a nisam mogla da ne svratim u HM. Tu sam kupila jednostavnu belu bluzicu sa v izrezom, kakvu vec neko vreme trazim.
Veceras izlazim sa Norbertom.

7. dan:
Sinoc smo bili u klubu Rosi. Genijalno izgleda klub, ostali smo do 5 ujutru. Tesko je opisati ambijent, jedan od berlinskih punk-rock enterijera. Jedna prostorija je grandz kuhinja sa serpama i visecim delom. Naucila sam da igram stoni fudbal;) zarazno je.
Isla sam danas u obilazak umetnickih grafita. Fenomenalno! Najbolja stvar! Vodic je bio neki lik koji izgleda kao u pauzi izmedju dva dzointa. Glavna tema bili su skvotovi - prazni prostori koje umetnici zauzmu za svoj rad (to uskoro nece vise biti moguce u Berlinu). Bili smo u najboljem skvotu (mom omiljenom mestu u Berlinu), zove se Kunsthalle Tacheles u Orienburgerstrase. U Berlinu ima mnogo grafita, ali samo neki umetnici uspeju da se izdvoje, na pr. XO koje radi grafite modela, ili Cutter koji oko radova koji mu se dopadaju nacrta crtice kao za isecanje, ili momak koji je stvorio lik Luci, ili drugi koji crta obesene macke... Na nekim mestima, deo zida je odvaljen; zato sto je tu bio grafit nekog lika koji je postao slavan, cini mi se Benxy, pa se ti delovi zida mogu skupo prodati na E-bayu.
Moja ledja su u losem stanju, pa moram da smanjujem hodanje.
Preselila sam se kod drugog domacina, on je skroz drugaciji tip. Nacitan, kontemplativan, radoznao, pun pitanja. Soba mu je pretrpana knjigama.
Bila sam na picu sa oba domacina ovde u Fridrihsajnu.

8. dan:
Sa propusnicom, otisla sam u Pergamon - arheoloski muzej bliskoistocne, anticke i islamske umetnosti. Citavi ogromni zidovi, reljefi, kapije, preneti su ovde i cine deo postavke. Kapija boginje Istar, rimska kapija iz Mileta, Babilonska ulica iz vladavine Nabukodonosora... Treba sacekati dug red i videti sve ovo.
Probala sam stuk, to je hrskavo slatko pecivo, sa vocem i orasima, vrlo ukusno.
Ponovo sam bila u Kunsthali, skroz je ludo mesto; zamisljam jednog svog bivseg tamo, bas bi se uklopio, sve umetnici, malo smrdi na alkohol, poneko pijan negde spava, golo fizicko postojanje, uz umetnicke ideje.
Citam "Piti kafu na nekom drugom mestu" od odlicne Zizi Peker.
Uoci 1. maja svasta se desava na ulicama Berlina, pa je tako vec usred dana ovaj kraj pun pijanih koloritnih pankera, koji sede na sred ulice ili vode ogromne pse. Ima i puno policajaca koji su vec blokirali neke ulice. Sutra traba da krenem ranije.
Sad smo bili na punk koncertu Andreas i ja, i jedan policajac me je pretresao, a drugi mi je dao plasticnu casu da prespem pivo, da ne bih staklenom flasom nekog gadjala :)))

MEIN BERLIN

2011-04-26T16:44:00.007+02:00

Link za fotke

Link for the pictures

http://www.facebook.com/media/set/?set=a.201825076522386.48602.100000846865009

Putovanje: gnjavaza, da ne kazem maltretiranje. Ako vam neko pokloni voznu kartu do Berlina (preko Budimpeste, Bratislave, Broclava, Praga i cega vec sve ne), zamenite je uz doplatu za avionsku kartu.
Pre nego sto se udje u Berlin, posle Drezdena (koji divno izgleda), prolazi se kroz bajkovit predeo oko reke Labe, ko da se krecete kroz knjigu brace Grim, sa svim tim kucicama posred sume.

1. dan:
Stan odlican, kraj Nojkeln sladak, domacin super. Ja neopustena u engleskom i uopste.
Uvece smo otisli na pravi pank koncert u pravom pank klubu "Clash". Cak su mi i pecat lupili na ruku, kao kad smo kao tinejdzeri isli u Rock in. Mesto izgleda autenticno, rupa sa visokim plafonom i kul predmetima po zidovima; neki puse iako je to zabranjeno u svakom zatvorenom prostoru. Ekipa je svih godista.
Prvi bend "Bastards on parade" ima stvarno kvalitetan pank zvuk. Izgledaju kao slatke kreature, narocito debeljuskasti lik sa cirokanom u skotskoj suknji koji svira gajde.
Drugi bend Disorders ima smesnog napaljenog pevaca, a pesme su im sve iste. Oni su predugo svirali.
Oba benda su ustvari iz Baskije, tako da je u publici bilo njihovih sunarodnika koji su povremeno pevali nacionalne pesme, mahali zastavom Baskije i podrzavali Etu. Startovala su me dva klinca Baskijca, pa sam im rekla da i ja podrzavam Etu (valjda je Eta!?);)
Posle toga je nastupio Lucha armada DJ tim, to je malcice meksa muzika, tad smo se svi jos vise razigrali.
Pili smo dosta piva, dobro je "Astra" (kosta 2 evra). Na kraju nismo nista platili, jer je moj domacin pravni zastupnik kluba i u njemu je svaki dan. Vratili smo se u 4.

2. dan:
Metro je skroz ok, logican i povezuje sve. Grad je neocekivano veliki, kao i zgrade u njemu. Ako pogresite smer u nekoj ulici, pa odete na njen kraj umesto na pocetak, napesacicete se dok ne nadjete sta ste hteli. Ja sam se malo gubila po Posdamer placu.
Cene pica, hrane, ulaznica, su potpuno normalne. Mnogo mi je finansijski opustenije nego u Svedskoj. Ima puno svakakvih restorana koji mame da se isprobaju, sto cu verovatno i uciniti.
Folker je probao cvarke koje sam mu donela i rekao "It's a very strong dish".
Bila sam prvo u Novom nacionalnom muzeju. Prostrana velika zgrada. Ok, but not impresive. Imaju Munka iz neke blaze faze, niz scena - "Frieze of life". Dopali su mi se mracni i uznemirujuci portreti od Oskara Kokoske i slika "Still life with ananas". Zanimljiv je period mracnog slikarstva German night, a otkrice su mi Grundigove slike, na primer "Grounded animals", a najbolje su mi dve slike Oto Dixa "Arhitecture" i "Departure of the ship".
Onda sam otisla u neku malu galeriju "Daimler Contemporary". E, to je vec ono sto sam ocekivala od Berlina. Odlicni primerci savremene umetnosti, nisu ni jednostavni ni nepristojni. "Your shaded space" je instalacija sa ogledalom i raznobojnim reflektorima koji cine mocan svetlosni utisak. "Posible future me" je savrsena (i uzasna) sklulptura Danijela Dzeksona: covek u prirodnoj velicini gura kolica puna besmislenih stvari; ima povez preko ociju, kapu da ga stiti od bolesti i raspada se; u kolicima je gramofon cija igla susti u prazno. Uznemirujuca vizura onoga sto covek postaje.
Rucala sam doner sa cili sosom i procitala Pavicevo "Drugo telo"; meni Pavic uvek prija.
Prilicno umorna (jedva sam se vukla), stigla sam u pozoriste "Schaubune at Lenninpatz" da gledam "Hamleta".
U medjuvremenu sam nasla jednostavan nacin da telefoniram i cula sam se sa mojima; to me je opustilo.
Mesto mi je bilo odlicno i usledio je pravi primer nemackog pozorista.
Samo da kazem da nije bilo engleskog subtitla iako je trebalo da bude, ne znam zasto. U nekim trenucima to mi jeste bilo malo smor, obzirom da je komad trajao tri sata. Ali, nisam nista propustila, prica se zna, i zahvaljujuci izuzetnoj glumi Larsa Eldingera, nisu mi promakle nijanse.
U prvom planu je Hamletov poremeceni odnos prema zenama posle Gertrudine preudaje. Novina je sto je lik Hamleta uradjen pomalo komicno. Jer realno, njegove dileme "Sein oder nein sein" (ili kako vec), jesu koliko tragicne, toliko i komicne; kao i covekova egzistencija.
Kad sam se u ponoc vratila u Nojkeln, nikog nije bilo na ulici, kao u Brace Jerkovic. (Inace, to je deo grada u kom ima Turaka, Srba, raznih Azijata... Ovi poslednji vole da se obracaju na ulici, a poneki cak i laju za vama;)).

3. dan:
Malo sam obisla crkve. Berliner dom je impresivna katedrala i treba da se poseti.
Nova sinagoga je bezveze, ali je Jevrejski muzej odlican. Multimedijalan je, zanimljivo projektivan, pruza mogucnosti interakcije, a pokriva celu jevrejsku istoriju. Volim te njihove predmete - menore, kapice, rukopise... Ostavlja utisak ta vecita izabranost za progon i patnistvo. U delu koji je posvecen vencanjima, cuje se odlicna svadbena muzika.
U setnji sam naisla na napusteni prostor koji su zaposeli alternativni umetnici sa svojim radovima. Ta vrsta slobode prostora karakteristicna je za Berlin (mozda ne jos dugo).
Opet su me ledja bolela od pesacenja. Htela sam da pisem blog u nekom net kafeu i tako sam usla u jedan u Nojkelnu. To je rupa u zadnjem delu prodavnice sa desetak kompjutera. Skuceno, mracno, svako te zakaci kad prodje. Azijati se deru, igraju igrice i piju. Naravno, nista od bloga, samo provera poste.
Vecerala sam falafel.
Uvece smo domacin i ja pili pivo, pa snaps (votka ili slicno) i caskali. Opustila sam se, stomak mi se vratio na mesto, everything is ok.

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ Драгослав Михајловић

2011-03-31T21:54:00.002+02:00

Драгослав Михајловић

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ,

збирка прича,

Завод за уџбенике,

Београд, 2010.

У својој најновијој збирци прича, Михајловић нам приповедањем преноси мирисе, боје и укусе СФРЈугославије у другој половини двадесетог века.

Снажно искуство, као што то свакако јесте голооточко искуство, јесте целоживотна тема за писање. Већ на почетку уведени су основни мотиви: полицијски досијеи (који се о државним неистомишљеницима воде и деценијама), политиком обојени и одређени животи, бирократско и хладно општење међу људима, страх од праћења и прогањања (типичан за голооточане), анимализација људских бића и др. Ови се мотиви касније кроз збирку развијају и варирају.

Место дешавања је малена земља на брдовитом Балкану, у којој живот није живот, и никако да живот постане. Иако се ликови надају и улажу труд, њихов живот остаје – преживљавање.

Облици приповедања

За разлику од својих ранијих дела (на пример Фреде, лаку ноћ, Петријин венац, Кад су цветале тикве), у којима употребљава читав низ различитих облика приповедања у првом лицу, у књизи Преживљавање Михајловић се определио за форму реалистичког приповедања у трећем лицу. Изузетак је последња приповетка по којој је књига насловљена, у њој приповедач говори из првог лица; али то не даје значајну боју приповедању, јер је он у функцији слушаоца. Почеци су углавном in medias res, па читалац одмах бива уведен у суштину судбина ликова.

Доминантан облик је приповедање у трећем лицу, али иза њега не стоји свезнајући приповедач, већ један емпатичан, лирски усмерен приповедач, близак ликовима и емотивно уплетен. Кроз неутрално приповедање, чује се прикривен глас главног лика, кроз описе, атмосферу, запажања и коментаре. У првој причи, Мика Џован његовог живота, приповедачки тон пун је сарказма усмереног на остатке комунистичког механизма; такав тон пре може припадати голооточанину (што главни јунак јесте), него неутралном трећем лицу. У истој причи, приповедање у првом и трећем лицу се повремено приближавају и стапају, на пример: „Млађи човек у стакленој портирници, обучен у неугледно сиво одело – само му фали титовка на глави, помислио је – помало укочено га је упитао да ли му је пријем заказан.“ (стр. 5.) У наизглед неутрално приповедање, често се меша полицијски или удбашки жаргон, или неки други жаргон, зависно од ликова који су у том тренутку приче битни. Дакле, Михајловићева стара љубав ка експериментисању у облицима приповедања, и овде се дискретно јавља.

У оквиру приче Лепо писање, поред осврта на прошлост, дат је и краћи есеј о делу Боре Станковића, кроз визуру главног лика. Али је занимљиво да се приповедачки тон и стил тог дела текста приближавају стилу писања самог Боре Станковића. Као да се код Михајловића разни измишљени и стварни ликови, приповедачи и јунаци, и сви други који имају неког значаја за причу, међусобно сусрећу у дискурсу, где успостављају невидљиве језичке везе.

Прича Умро је стари Луј почиње сугестивним описом, у ком се приповедачев тон стапа са емоцијама и доживљајем ликова, без дистанце. На пример: „То кишовито лето је од почетка било ћудљиво, али текло је ипак још донекле подношљиво, тако да се ништа дотле није могло назвати неуобичајеним.“ (стр. 121.) Приповедач осећа кишу на кожи онако како је ликови осећају, један је од њих.

Простори као сведоци

Кроз свет Михајловићевих ликова струји хладноћа. Она је у људима и у њиховој комуникацији. „Изрази молим вас, изволите, будите љубазни овде нису били познати.“ (стр. 7.) Али, хладноћа влада и простором – ходницима и степеницама соцреалистичких зграда. Простори су ненаметљиви сведоци прошлог времена.

Зграде мењају намену, некадашњи затвори и мучилишта – „кисели варошки затвор пун болесне влаге“ (стр. 54.) данас су школе или архиве. Без обзира на измењену функцију, те зграде носе сенку мрачне прошлости. Безличан простор архиве са досијеима Брозових политичких противника делимично је за јавност отворен у новије време. Сада досијее могу прочитати они о којима су вођени. „Полицајац је затим седео за уљаштеним конференцијским столом у невеликом салону за састанке. (Овде су, мислио је, на ширим састанцима, мора бити, још донедавно одлучивали кога ће по кратком поступку убити, а кога најпре наживо черечити.)“ (стр. 8.)

У свету Михајловићевог дела, животе мењају измишљене, случајне и изнуђене изјаве. Фасцикла – симбол бирократије и неличне комуникације – нарочито ако су у њој измишљени и намештени подаци, може одредити правац нечијег живота. „Ништа што се у његовом затвореничком и логорашком животу десило, па и много година касније, није се показало битније и дуготрајније него ова изјава.“ (стр. 26.)

Мењање функција зградама које су служиле за репресију и тортуру, има за циљ да се прошлост забашури, сакрије и избрише. Али то је немогуће у потпуности остварити. Макар и због тога што постоје живи људи и њихово сећање. Зоран из приче Мајмун у прозору у старости се враћа на место некадашњег затвора. Покушава да реконструише позицију оближњих кућа чије је становнике слушао са свог затворског прозора. „Стајао је и гледао у двориште и помало му се чинило као да гледа у свој некадашњи живот.“ (стр. 67.) Ова реченица се може односити и на ток читаве збирке, која је и сама – поглед у некадашњи живот.

Главни ликови

Носиоци радње имају доста заједничког. По образовању су махом интелектуалци – преводиоци, професори, лектори, писци... Осећајни су и осетљиви, углавном неуспешни на емотивном плану. Не иде им добро, имају осећај промашености сопственог живота. Већина има у свом искуству затвореничке дане на Голом отоку или по другим затворима. А то искуство мења личност и остаје заувек присутно у свести.

Логично размишљање се у доба комунистичког догматизма не прашта. Страда се због шале, вица или случајног коментара. Политика се уплиће у све сфере, у интимна и породична питања, а човек је изгубио могућу одступницу из наметнутих околности.

У причи Мајмун у прозору, главни лик је млади политички затвореник Зоран. Наслов представља његов основни телесни положај у затворској ћелији, положај у ком покушава да прими делић спољашње стварности. Видљива је анимализација људског бића до које репресивни услови живљења доводе. И његов свакодневни простор је попут животињског кавеза – „За ту стазу, коју је сваког дана прелазио стотинама пута, било му је потребно пет корака. Пет корака нагоре, према прозору, пет корака надоле, према вратима и ходнику. Ни великих ни малих. Обичних пет корака.“ (стр. 52.) Када Зоран изађе из затвора, реакције суграђана су продужетак казне – „Нико се не би усудио да му приђе ни да га поздрави. Видели су га као живог мртваца и нису се на мрцину освртали.“ (стр. 58.)

Политичке противнике друштво дочекује са паранојом. Тако је и са јунаком приче Миш бели срећу дели. Сви мисле да имају право да га сумњиче и проверавају. У репресивним системима непристојно су избрисане границе између јавног и приватног – жртва губи право на своју приватност и породичну интиму. „Она (учитељица) уствари није разумела како он, политички противник и бивши затвореник, може своје дете добро да васпита.“ (стр. 33.) У Михајловићевом делу, човек је политички одређена животиња.

Прича Лепо писање се разликује јер не обрађује голооточку тематику, већ необичну љубавну причу између старог професора и младе сеоске девојке. А главни јунаци завршне приче су примери како је овде судбина ван политике немогућа. Али, баш зато, њихов живот није живот, већ – преживљавање.

Лик Јована Тркуље је најочајнији међу Михајловићевим ликовима. Србин из Хрватске, принуђен да два пута оставља земљу, осиромашен, без љубави и ближњих. „Желео је тако мало, а ни то му се није остварило.“ (стр. 108.) Губитник је по начину размишљања, а стално се осећа као да је близу смрти. „Свестан да више нема никакве надокнаде и да је све што си за собом оставио ништавило, трице и кучине.“ (стр. 118.) „Шта сад мислити о себи? Шта мислити о својем живљењу које је тако протутњало ни у шта? Зашто се живело? Чему? Шта учинити сада, када се више нема шта учинити? Шта преостаје Јовану Тркуљи?“ (стр. 118.) Код већине водећих ликова присутна је резигнација и разочараност својим животом. Али код овог лика, она је потпуна, дефинитивна и неповратна.

На местима попут голооточких логора, једно људско биће се поставља изнад другог људског бића, тлачи га и мучи. Крајња последица оваквих појава је стварање хладног и равнодушног друштва, чији припадници у сусрету са злочином не реагују природно, већ само – посматрају и коментаришу, на нивоу трача.

За бивше логораше, можда највећи проблем голооточког искуства је управо – бесмисленост таквог искуства. Човек не може да нађе одговор – зашто му се то догодило и шта из тога има да научи. Зато што одговора ни нема.

„Они“ и други ликови

Главни ликови често имају своје антагонисте – људе из сенке који их невидљиво и опасно увек прате, и имају значајан утицај на ток њиховог живота. Злотвори су непознати, скривени у позадини. Њихове оптужбе, привођења и пресуде су нејасни, бесмислени и безразложни. Ти ликови често су само део апарата и немају обележја правих личности – „За истим столом преко пута њега седео је опет неки непрепознатљив млад човек који је незаинтересовано гледао у страну.“ (стр. 8.) Приповедач их неодређено зове „они“ и тиме истиче њихово припадање неименованом свеопштом злу. Они не дозвољавају својим жртвама чак ни херојску смрт, већ само смрт која изазива страх у другима. Жртве не познају добро своје злотворе, али зато злотвори о жртвином животу знају све.

У неким причама антагонисти главних ликова имају име и презиме, и тада јунаци у пару представљају архетипско добро и зло. Антагонист младог затвореника Зорана у причи Мајмун у прозору је исто толико млад затворски чувар; он мучи затвореника и без наређења виших инстанци, из чистог задовољства које зло у човеку прижељкује.

Највећи међу злотворима је лик Мике Џована. Он делује из сенке, из невидљивости, али је његов утицај на јунаков живот далекосежан. Његов чудовишан карактер осликан је на више начина. Описом личног простора: „У том пространом кабинету затворених прозора се, очигледно, много пушило и осећао се мешани задах на устајали никотин и неопране чарапе. Наоколо су се вукле празне зелене боце од минералне воде и оборене прљаве чаше са пикавцима на дну. Из свега у просторији нешто је говорило да ту борави човек незадовољан собом и испуњен нетрпељивошћу према свету, који не зна како да испуни свој празни живот.“ (стр. 20.) Анимализација овог мучитеља је потпуна. Током приче, он не проговара ни реч, већ се оглашава уз помоћ неколико узвика, који су налик на животињске. „Онда је из себе пустио некакав неартикулисани дебео глас, који посетиоци нису разумели.“ (стр. 21.) „А онда је још једанпут онако тихо мукнуо. И, спуштајући ногу са сточића, прстима десне руке мрднуо је нагоре.“ (стр. 21.) Његов лик постепено губи своју људскост, па он постаје необјашњиво чудовишно ружно зло, које губи материјалну телесност, излива се изван почетног тела, расплињава се и разлива по простору. На послетку, Џован тоне у овоземаљски мрак и ништавило, а то се дешава и његовом потомку. Тиме се изражава мала вера приповедача да зло бива кажњено од више силе.

Збирка приповедака Преживљавање предочава судбине – мале, обичне, типичне. Тиме се оставља утисак суморности. У главним ликовима углавном нема епске трагичности коју смо проналазили у Љуби Шампиону, Петрији, Лилики или Путнику. Последња реченица гласи: „Шта човек, мислим се, да ради са својим животом?“ (стр. 161.), а у њој је имплицитно дата основна нит читаве збирке.

Ове приповетке су поглед у прошлост. Носталгичан и испуњен тежином, али неопходан поглед уназад. Из њих чујемо притајени крик приповедача да права будућност и не постоји, уколико се нисмо добро загледали у оно што смо оставили иза себе.

Ли Новак

FILMOVI "BURA" I "MUŠKARCI KOJI PLIVAJU"

2011-01-31T16:40:00.003+01:00

FILMOVI

BURA

(The Tempest)

po Šekspirovoj drami

Ocena:

* * * * *

Glumci su mnooogo dobro uradili posao. Izdvajam Helen Miren (glavna uloga čarobnice Prospere, divna kao i uvek sa svim svojim izrazitim borama), Bena Whishaw-a (duh Ariel – eteričan, empatičan, čežnjivog pogleda), Rasela Brenda (komični Trinkulo, potpuno luckast, na seksi način), a naročito Djimona Hounsoua u ulozi Kalibana. Kada posmatrate Djimona (koji je do skoro radio kao model), i slušate način na koji izgovara Šekspirove stihove, ne spuštajući ritam nijednog trenutka, mislite da je on integralni deo kamenit

og, korenastog tla.

Dobro je izabran ambijent za snimanje, golo kamenito ostrvo.

Specijalni efekti su diskretni, i precizno urađeni. Šekspir bi se oduševio da vidi neke od njih, i verujem da mu je to nekada falilo i da je zamišljao kako bi neke scene mogle da izgledaju uz pomoć magije... Mene su osvojili pravi vatreni psi.

Film po Šekspiru se prikazuje u kič tržnom centru. Verovatno su ga i zato gledali neki mladi ljudi sumnjive upućenosti u materiju.

Ako. To je postmoderna, onakva kakvu zaslužujemo.

FESTIVAL 7 VELIČANSTVENIH

MUŠKARCI KOJI PLIVAJU

(Man Who Swim, 2010.)

Reditelj: Dilan Vilijams

Ocena: * * * * *

Sladak švedski dokumentarac. Pitak, vedar, inteligentan.

Muškarci u četrdesetim u Švedskoj ne pitaju se „Od čega ćemo da platimo račune i hranu...?“, kao u Srbijici, nego se pitaju otprilike: „Hmm... A šta bih sad mogao da radim?...“

Uglavnom, njih tuce, odlučuju da se posvete sinhronom plivanju. Prvo ih svi zezaju, a oni misle da su jedini muškarci na svetu koji se time bave. Ipak, otkrivaju da postoji čak i svetsko prvenstvo...

U početku izgledaju smotano i smešno, ali su uporni i motivisani i uskoro sve deluje vrlo profesionalno.

Dočarana je ljubav prema vodi, vreme opuštanja koje nam je neophodno da ne bismo pukli, i prikazan je zanimljiv fenomen snažne unutrašnje motivacije.

Dokumentarna forma sve više preuzima primat u mom bioskopskom izboru. A Festival 7 veličanstvenih se ne propušta.

Li Novak

MOJ ŽIVOT Ingmar Bergman

2011-01-24T13:30:00.003+01:00

MOJ ŽIVOT

Ingmar Bergman

Ocena: * * * * *

Nije novo izdanje, već iz 1990. Izdavač: Grafički zavod Hrvatske; ima je u Biblioteci grada Beograda i u nekim antikvarnicama.

Ovo je jedna od najluđih i meni najbližih autobiografija.

Bergman je Bergman. Za knjigu više od toga nije ni potrebno.

Bio je bolestan, patio od vrlo neprijatnih tegoba, ostavljao svaku ženu zbog sledeće vođen nekim osećajem koji je pomalo ličio na ljubav, svoju brojnu decu jedva je poznavao, radio kao manijak, patio od nesigurnosti i od viška samosvesti, vređao, pio, izluđivao sam sebe, i usput stvarao savršena filmska dela.

Niko nije mogao da mu doaka. Možda jedino Liv Ulman.

Potekao iz čudne porodice, sa zastrašujuće autoritarnim ocem, sveštenikom, koji je porodicu gradio tako da bude idealni primer verskih načela (a napravio od svoje dece rasturene ličnosti). Mali Ingmar je rastao sa usađenim pojmovima krivice i kazne.

Simptomatično je da su najveći svetski genijalci i buntovnici bili otpadnici od svoje porodice (na pr. Marina Abramović i otac vojno lice; Džim Morison koji se pravi da mu je otac mrtav...). Pošto je još kao veoma mlad otišao od kuće, Bergman veze sa porodicom prekida.

Koloritni svet bližih i daljih rođaka, neobična iskustva iz detinjstva (na primer posmatranje leševa u kapeli i ostajanje nasamo sa njima u mraku), brojni susreti sa snažnim samosvojnim umetnicima, kao i često prisustvo bolesti i smrti, uticali su da se Bergman razvije u beskompromisnog režisera, koji dira onde gde najviše boli.

U svet iracionalnog (drugačiji od stroge vere koju propagira porodica) odveo ga je već prvi susret sa filmskim slikama.

Vreme je u ovom autobiografskom romanu prilično ispreturano. Baš onako kako se vreme rasprostire po sećanju. Ja sam saznala sve što sam htela. O deci, ženama, čak i o Liv Ulman, o filmovima i ostrvu For. Jedino mi nedostaju utisci o snimanju Persone.

Citati:

„Kad bi se udarci izredali, kažnjeni bi ocu morao poljubiti ruku i tek poslije toga dobio bi oprost. Teret grijeha spao bi s grešnikovih leđa, stiglo bi oslobođenje i pomilovanje.“ (str. 13.)

„Činjenica da sam se iznenada znao napraviti u gaće bila je za mene traumatično iskustvo. Ne treba nam se tako nešto ponoviti mnogo puta da u sebi stvorimo neprekidan nemir.“ (str. 67.)

„Kad film nije dokument, onda je san.“ (str. 78.)

„Nijeme sjene ili one koje govore, okreću se bez okolišanja prema mojim najtajnijim prostorima. Miris vrućeg matala, teturave, treptave slike, kloparanje malteškog križa, ručica pod mojim prstima.“ (str. 79.)

„Strah će uskoro ostvariti ono od čega se strahovalo.“ (str. 175.)

Bila sam na ostrvcu Jorgorden koje je voleo i videla pozorište u kom je radio. A jednom ću svakako stići i na otok For.

Li Novak

TRI PRIČE O LJUBAVI I SMRTI Jukio Mišima

2010-11-30T21:58:00.002+01:00

TRI PRIČE O LJUBAVI I SMRTI

Jukio Mišima

Ocena: * * * *

Volim japansku književnost, ali u Mišiminom slučaju, više volim njegovu biografiju.

Prijaju mi savremeni japanski umetnici, sa svojim dubinama koje su ujedno i lakoće, sa urbanošću i individualizmom koji se prostiru do krajnosti, poniranjem u seksualne tabue... više mi to odgovara nego Mišimina samurajska strogost prema sebi.

Ali, njegov život je roman koji iskače iz žanrovskih odrednica.

Izvršio je harakiri u 45. godini, zajedno sa svojim ljubavnikom, a taj čin je pretvorio u predstavu za javnost, pozvavši sve medije da njegovom ritualnom samoubistvu prisustvuju. Rasporio je sebi stomak, već kako samurajski principi nalažu.

Bio je homoseksualac, a imao je i ženu i dvoje dece. Odrastao je bez doživljaja prave bliskosti i porodične ljubavi, jer ga je odnegovala baka, zabranivši mu kontakt s majkom, vaspitavajući ga u strogom spartanskom stilu uz beskompromisno poštovanje samurajskih načela.

Mišimina biografija poziva da bude detaljnije istražena, već po osnovnim detaljima, koji su užasno zanimljivi.

U Pričama o ljubavi i smrti ima groteske, apsurda (u priči Jaja prikazana je pobuna jaja kojima smeta što ih ljudi često jedu i što im razbijaju ljuske), samurajstva, patriotizma, fanatizma...

U poznatoj priči Patriotizam prikazan je zajednički harakiri ljubavnog para koji sa radošću ide u smrt, a razlog je očuvanje moralne čistote. Detaljno su opisani telesni procesi, raspadanje organizma, povraćanje, prosipanje creva... I radost zbog uzvišenog delanja. Ovu priču doživela sam kao fanatičnu, ekstremnu na stereotipno japanski način i kao prilično blesavu. Ono što mi se u njoj dopada su naturalizam u prikazu tela i brižljivo promišljanje smrtnog čina.

Sadržajnija i bliža suštinskom je priča Ljubav sveštenika u hramu Šiga. Govori o svešteniku koji čitavog života živi lišen putenosti i strasti, čekajući trenutak duhovnog prosvetljenja. Ali pred sam taj čin, zaljubljuje se u konkubinu, samo zbog njene privlačne pojavnosti, i time dovodi u pitanje ostvarenje svog velikog cilja.

Ona, na drugoj strani, ima svoje razloge da na ljubavni način posmatra starog, mršavog, ružnog sveštenika, jer su joj dosadili svi obični muškarci koji joj se oduvek udvaraju. Pri njihovom susretu dolazi do doživljajnog nesporazuma, pri čemu lepotica gubi.

Li Novak

UGOVOR S BOGOM Vil Ajzner

2010-11-30T21:21:00.002+01:00

UGOVOR S BOGOM Vil Ajzner

Ocena: * * * * *

Svoja dela Ajzner naziva grafičkim romanima ili grafičkim novelama, a možemo ih odrediti i kao stripove visoke stilizacije.

Pošto sam veliki fan stripa, sa entuzijazmom prilazim Ajznerovom delu (prethodno sam čitala takođe odlično delo ovog autora Zavera – tajna priča o Protokolima sionskih mudraca).

U njegovim stripovanim novelama prikazane su naturalističke, egzistencijalističke i grube životne priče raznih aktera, a sve ih povezuje jedna siva bezlična zgrada u Bronxu, koja izgleda kao i stotine drugih. Tu se vodi život siromašan, jadan i ogoljen, uzima se šta se može, a ono najgore u čoveku lako izbija na površinu.

U priči Ugovor s Bogom javlja se jovovski motiv; to je priča o čoveku koji ne može da pojmi razloge svog udesa. Ugovor s Bogom lako je sklopiti, ali da li taj dokument ima ikakvu vrednost?

Priče Ulični pevač i Cookalein govore o prizemnim strastima, niskim interesima i nesporazumima koji se ispostavljaju kao glavni pokretači sudbina.

Priča Nastojnik je najmračnija i ostavlja snažan utisak. Njena tema je sveprisutno ljudsko zlo, u svemu i u i svima, čak i u malim plavim, naizgled nevinim, devojčicama.

Crtež u svim pričama je dramatičan i često karikaturalan. U njemu je najbitniji pokret, što rezultira dinamikom pripovedanja i bliskošću sa stvarnim životom – klizavom, vijugavom, nezaustavljivom smešom od emocija i od nagona.

Stari Njujork, njegove zabačene, prljave i siromašne četvrti snažno su prikazane, crtežom i rečju.

Kao što nije redak slučaj u književnosti, i Vil Ajzner je nekada jedva uspeo da nađe izdavača za svoje delo, dok danas ono ima svetsku popularnost, a po autoru je nazvana najprestižnija godišnja nagrada za strip.

Li Novak

ŽUDNJA ZA CELINOM Milan Orlić

2010-11-19T19:36:00.002+01:00

Žudnja za celinom Milan Orlić,
zbirka pesama,
Mali Nemo, Pančevo 2009.

Ocena * * * *

Milan Orlić je naročita pojava na našoj književnoj sceni, zbog širokog poetskog sveta koji gradi svojim romanima, zbirkama priča i poezije.
Knjiga „Žudnja za celinom“ obuhvata trideset pet pesama, u 8 ciklusa. Reč je o zbirci brižljivo tražene kompozicije, koja oličava svojevrsnu harmoniju u vremenu. Ali, i u harmoniji ostaje, kako se u naslovu ističe – žudnja za celinom.
Hronotop Grada i mnogi drugi motivi povezuju ovu zbirku sa prethodnim knjigama. Pristup zasnovan na višestrukoj povezanosti sa onim što prethodi i što sledi, daje celokupnom Orlićevom delu otvorenost i intertekstualnost.
U Orlićevom literarnom svetu, veoma je prisutna delikatna ironija.

Pesma koja otvara zbirku je „Ako laste“. U njoj se oseća čežnja za sigurnošću, jer je u nas sve samo moguće, ali ne i sigurno. Nisu nam zagarantovane ni najobičnije stvari. Lasta je simbol svežeg novog daha u postmodernoj svaštari; to je ujedno i biće koje je prisutno, ali ne poseduje veliki uticaj.
Ciklus „Rođendanskih pesama“ vodi nas kroz lično vreme lirskog subjekta. Ostaje utisak da nikad nije dovoljno vremena za življenje.
Pesma „Blago je govorio Haron“ predstavlja završetak putovanja, ali i početak novog. U ovom ciklusu čitaocu je predočena punoća života, koji se sastoji od trenutaka čiste imaginacije i od trenutaka punog telesnog življenja.
Ciklus „Večnost i jedan dan“ sadrži više mitoloških i literarnih reminiscencija i obuhvata raznolike pesme. U jednoj je lirski subjekt – Borhes, a u drugoj Isus. U njima je iskazana vera u svrhovitost poretka stvari. Internet, kao neizbežno obeležje postmodernog sveta, motiv je u više pesama. U jednoj od njih, Godo nije stigao, budući zadubljen u čari interneta. Čovek je pomalo izgubio svoj identitet u virtuelnoj simulaciji stvarnosti, i iz čitave zbirke čuje se iskrena želja lirskog subjekta da se vratimo prvom, suštinskom, napatvorenom.
Orlićevo stvaralaštvo karakteriše citatnost iza koje stoji velika erudicija. Zato se čitalac mora upustiti u istraživanje, ukoliko želi da dopre do mnogih nivoa ovog dela. Pesnik nema težnju da njegova poezija bude svima jasna.
U ciklusu „Čuvari vatre“ razmatra se suština pesnika i pesništva danas. Autor je duboko svestan svoje pesničke prirode – „biti pesnik“ je esencijalno obeležje ličnog identiteta. Ponegde se o pesniku govori kao o uzvišenom biću, a ponegde je to podvrgnuto ironiji. Prošlo je vreme kada su pesnici bili slavni – „Zanat spisateljski više nije lep: / samo je proklet.“ (str. 57.)
U ciklusu „Zu den sachen selbst“ ostaje fokusiranost lirskog subjekta na sopstvenu pesničku prirodu. U prvi plan se postavlja tematizacija savremene poezije, jer – sve je već rečeno, današnjim pesnicima ostalo je „jedva nešto“.
Ciklus „Pesme iz plutajućih boca“ dotiče se fenomena komunikacije. Internet komunikacija se ispostavlja kao privid. Mnogo je stvarnija komunikacija pomoću poruka u bocama. Pesnik iskazuje veru da su prave reči i prave poruke uvek važne, kao i forma i medij za prenošenje poruke.
Pesma „Možda laste“ koja zatvara zbirku povezana je sa prvom pesmom. U njoj se ostavlja mogućnost da se laste (otvoren i značenjima ispunjen simbol) ipak vrate.
P.S. kombinacija boja i fonta na koricama nije najsrećnije rešenje.

Li Novak

Pretesteriši me

2010-11-07T02:13:00.002+01:00

Pretesteriši me Jelena Lengold
Arhipelag, 2009.

Ocena: * * * *

Nova zbirka priča Jelene Lengold donosi novi pripovedni ton, pomalo melanholičan, ali oštar i pronicljiv. Priče o ljubavi, braku, erotici, preljubi, porodici... ne ulepšavaju neprijatnu istinu. Samo je senčenjem i dodavanjem boja još jače osvetljavaju.
Spisateljica često koristi efekat neočekivanih početaka, čija je funkcija da trgnu i dozovu čitaočevu pažnju. Na primer: „Nije odmah izvadio revolver. Tek kada je bilo očigledno da će ona upropastiti i drugu supu.“ (str. 18.) ili „Godine 1990. ljubav je još imala snagu iluzije.“ (str. 29.) ili „Jesen u Beograd dolazi podlo.“ (str. 52.)
Česta tema je suprotnost ljubavnih maštanja i stvarnosti. U prvoj priči mesto zbivanja je šuma, arhetipsko sastajalište ljubavnika. Ali, ova šuma je samo uvod u stvarni život. A stvarni život ima svoja pravila, čini se nepromenljiva, i ona stupaju na snagu čim se iz šume izađe. Stvarnost je prisutna u svesti preljubnika (mada je ova reč možda arhaična u 21. veku), sve vreme, i dok borave u šumi. To je ono što čeka, ono što jeste.
Priča Kakav je ručak predstavlja bujicu nezadrživih reči, grafički predstavljenu odsustvom interpunkcijskih znakova. Tema su nerešive porodične neuroze.
U priči Treći pravac povučena je paralela između opisane ljubavi profesora i učenice sa književnom ljubavlju iz novele Tomasa Mana Smrt u Veneciji.
Likovi su često rezignirani i razočarani. Oseća se u vazduhu razmišljanje da je verovatnije da će se jedna ljubav prekinuti, nego da će trajati večno.
Lengoldova je vrlo značajna savremena književnica koja (naravno, kako već stvari stoje) nije mnogo poznata široj publici. Iz knjige u knjigu, ona varira teme i pripovedni ton. Najveća vrednost ove zbirke je neulepšano oslikavanje fenomena ljubavi. Ovo su priče o – stvarnim ljubavima.

Li Novak

Paganska knjižara

2010-10-16T11:22:00.003+02:00

Paganska knjižara, Karlo Astrahan
Izdavač Evro-Giunti

Ocena * *

U najkraćem: meni se ova knjiga nije svidela.
Čini mi se da neki srpski pisci pojedinim delima obesmišljavaju žanr fantastike. To je na primer činio Pavić kad bi mu ponestalo nečega (nepristojna reč na L), pa tada recimo napiše knjigu o horoskopu ili već ma čemu (da se razumemo, ja Pavića volim, uprkos). Ili Zoran Živković u Esherovim petljama (Eshera volim, ali Živkovića stvarno ne) koji tu nešto petlja, povezuje, sneva, razvezuje... (i tako sve kao prividno zanimljivo, ali bezrazložno). Ovakvi uticaji se osećaju i u omnibus-romanu Paganska knjižara.
Ali, nije to najveći problem ove knjige.
Autor je svakako talentovan.
Fabule njegovih priča (koje su zamišljene kao delovi romana) imaju logike i šarma.
Ali, već od samog početka čitaoca zapljusne nepodnošljiva količina prideva i priloga, koji sasvim uguše inače dobru fabulu.
To je stvarno nešto na šta je lektor trebalo da skrene pažnju autoru.
Za lošu finalnu verziju ove knjige krivim lektora.
Autor je možda imao neku maglovitu ideju da proizvede efekat začudnosti nagomilavanjem opisnih reči. Pridevi i prilozi su pažljivo odabrani, ali ih je previše. Pogledajmo jedan primer:
„Ne odstupajući od bizarne rutine, Antonije bi kao po nepisanom pravilu odmerenim pokretom ruke iz retro aktovke vadio simpatični indigo rokovnik od farbane lamine kože, kupljen na egzotičnoj periferijskoj pijaci u nekadašnjem Tenochtitlanu, dragi mu poklon od jednoookog ujaka Olivera, večnog pustolova sada izgubljenog u neprohodnim prašumama na nevidljivoj granici između Bolivije i Brazila.“ (str. 66.) Zašto je bitno da li je aktovka retro, od čega je rokovnik i da li je pijaca periferijska ili u centru grada? Nije bitno, samo guši priču.
Kad bi se izbacilo dve trećine prideva i priloga, knjiga ne bi bila duga, ali bi bila zanimljiva. Tada bismo sa zadovoljstvom čitali priče Luna, Kraljevski hotel i druge, i razmišljali šta ubuduće od ovog autora možemo da očekujemo.

Li Novak

Tri kratke recenzije: Nasmijati psa, Crnci u Firenci, Svinjotopija

2010-09-17T21:55:00.003+02:00

SVINJOTOPIJA
Keli Ficdžerald
prevod: Goran Skrobonja
Laguna 2007.

Ekscentričan i iznenađujući roman.
Glavni junak Dzek Plam je izopšten od sveta na sve načine – svojim izgledom (zbog urođenog poremećaja ima nenormalno veliku glavu), od nasilne majke, i od okoline koja ga naziva nakazom.
Pravu ljudskost i razumevanje on nalazi jedino među – svinjama.
Kada poverenje poklanja jednoj ljudskoj devojčici, to je pocetak njegovih nevolja, ali i istinskog ljudskog života.
Roman je vrlo zanimljiv, ali ima neke mane: Tema incesta se tretira neozbiljno (kao u američkim filmovima – čim se neko ponaša nasilnički, ispostavi se da je zlostavljan u porodici), i provlači se autorov čudan stav da su neka ubistva opravdana.
Ali, po svemu ostalom, roman je za preporuku.
Džekov specifičan jezik je fantastično urađen (on je naučio da govori slušajući radijske emisije i pričao je samo sa svinjama).
Dobro je dočarano idealno utočište – svet pametnih svinja.
Kada svinje počnu da jedu ljudsko meso, to deluje čudno na prvi pogled, ali se ispostavlja da je taj čin zapravo prelazak čoveka na viši stupanj postojanja.
I posebno treba pohvaliti prevod – u moru loših prevoda, ovaj je izuzetan, teče prirodno, kao da se čita knjiga domaćeg pisca.

NASMIJATI PSA, Olja Savičević Ivančević
zbirka priča

Ova spisateljica stvara priče atmosfere.
Na početku zbirke prenesena nam je atmosfera detinjstva, sa svim iluzijama, fantazijama i zabludama koje ovaj period nosi i u kojima se uživa i kroz sećanje.
Priče u Nasmijati psa su mekane, emotivne, nežne, a bez imalo patetike i preterane sentimentalnosti.
U pričama koje slede, menjaju se teme, pripovedači, atmosfera... Kvalitet zbirke je u raznolikosti, Ivančevićeva ne ponavlja motive.
Neke priče su u prvom licu, a neke u trećem. U jednoj priči se na primer daje tačka gledišta anoreksične devojčice.
Odnos „teških“ i „lakih“ tema je otprilike ujednačen. Dosta humora sadrži priča o mladiću koji menja na dužnosti svetu Kristinu.
Pored empatičnog i osećajnog tona pripovedanja, zanimljiva je i blaga ironija, koja dodaje notu humora i „nepodnošljive lakoće postojanja“.
Citati:
„Jednoga sam jutra, prije dvije godine, napipala malu tvrdu kvržicu na lijevoj dojci pod bradavicom. To je bilo moje puščano zrno koje mi je netko nevidljiv upucao u grudi dok sam spavala.“ (str. 30.)
„Oduvik san bija lud za ženskima. Ono, kad se zaljubin, nema toga boga, cili san romantičan. mene nije sram. Kupujen ruže, napravin večeru: šterike, vino, sve to. Pišen pisme. Takvi san muškarac. Zapravo, ne za fintu.“ (str. 69.)
„Turisti su jedan veliki sretni narod, narod lošeg ukusa.“ (str. 96.)
>

CRNCI U FIRENCI, Vedrana Rudan

Pravo zadovoljstvo mi je slušati Vedranu Rudan. Za nju nema pravila – šta se govori, šta se ne govori, šta je pristojno, a šta nije, šta je privatno, a šta je javno. Ona govori o svemu. Oštro, grubo, cinično, pametno i gorko. Ona nam otvoreno priča o onome šta se stvarno dešava.
Ton iz intervjua pronalazimo i u njenim romanima, kroz govor književnih likova.
Navešću samo neke od citata:
„Nisam dovoljno velik ratni zločinac da bi me to pretvorilo u heroja.“ (str. 128.)
„- Totalno je nevjerojatno da bi neka nona prodala grob svoje mame da bi mogla nabaviti recept za konzerve Ensure Plus.
- Ali to je istina!
- Istina je uvijek totalno nevjerojatna, zato u knjigama nema istine.“ (str. 161.)
„Da se opet rodim, bila bih mokra od pete do glave. Ovako misle sve starice. Kad se osušiš, spoznaš koliko si vrijedila vlažna.“ (str. 23.)
Volim što postoje ljudi poput Vedrane Rudan, inače bismo se ugušili u kulturnim stegama, konvencijama ponašanja i političkoj korektnosti.

2010-08-16T22:26:00.003+02:00

QUATTRO STAGIONI, Slobodan Tišma

Ocena: * * * * *

Kod savremenih pisaca vidljiva je težnja da se ne koriste istim jezičkim i stilskim sredstvima kao pisci pre nekoliko decenija. Stvarnost se ubrzano menja, kao i naš pogled na svet, i naš govor, pa zato tražimo nove reči i nove forme. Svedoci smo svojevrsnog „ubrzanja vremena“, izazvanog amplitudom tehnološkog napretka koja je gotovo vertikalna. Književni jezik je živa materija, komplamentarna stvarnosti. Ovu pojavu ilustruje i nova knjiga Slobodana Tišme Quattro stagioni, roman slobodne imaginacije i visokog umetničkog kvaliteta.

Jezik

Pripovedni stil Slobodana Tišme ispunjen je duhom i duhovitošću. Pisac pokazuje ljubav prema stvaranju novih reči: človek, prijaptel (prijatelj), znanjeposednik, smislovao (smilovao), bratovština, teleguzija, nešt (nešto), paravana... samo su neke od njih. Pisac menja jezik, po svom nahođenju ulepšava reči koje mu se manje sviđaju, igra se rečima, i povremeno roman dobija odlike poetske proze.
Isti grad (možemo pretpostaviti da je reč o Novom Sadu) pripovedač različito imenuje – Đurvidek, Lurvidek, Šurvidek, a slično je i sa Begeristanom (Beogradom). Kao da su gradovi na neki način jedna te ista stvar i nije mnogo ni bitno kako se zovu.
Ime devojke Schmitz ili Šmic, simbola ljubavi u romanu, opet nosi u sebi melodičnost i lepotu jezika.
Poigravanja jezikom unose mnogo svežeg daha i vraćaju uživanje u proces čitanja. Neka su slučajni plod mašte, a neka imaju implicitne ili eksplicitne povode.
„Prijaptel“ – imenica „prijatelj“ u vokativu, čest je usklik pripovedača. Dominantni tok svesti time se ponegde pretapa u pripovedanje u 2. licu, što predstavlja i težnju za slušaocem/sagovornikom, odnosno recepcijentom pripovesti. „Prijaptel“ je i dvostruki glas istog pripovedača, njegovo obraćanje samome sebi, koji se upozorava da u nečem ne pretera.
Lepo nađena reč „človek“ ima poreklo u našem kolektivnom detinjstvu. U zemlji koja više ne postoji nekada smo svi voleli da igramo popularnu društvenu igru, koju je recimo otac kupio na službenom putu u Ljubljani, pod nazivom „Človek, ne jezi se“.

Oblik pripovedanja

Dominantan oblik pripovedanja je tok svesti. Zbog tog izbora, pisca možemo svrstati u neoavangardiste, ukoliko uopšte ima smisla precizno književno-teorijsko klasifikovanje dela koje se svojom formom zalaže za potpunu izražajnu slobodu.
Svest koja pripoveda ne gubi nit (samo je namerno prekida i sastavlja), lucidna je i nije hermetična. Rečenica nije isprekidana, već uglavnom celovita, logična i pravilna. Nepouzdan, nestabilan pripovedač ne zna da li se nešto desilo danas ili prošle godine u ovo vreme, što ilustruje pojavu rastakanja vremena, tipičnu za tok svesti. O pojmu svesti govori i sam pripovedač, koji voli da sebe posmatra sa distance: „Sve je tako komplikovano. Samo ljudsko telo je lavirint. Tunel čula?! I onda još ta nepojmljiva svest sa svojim paradoksom. U svakom slučaju, tvoja svest nije u prostoru, uvek je izvan svega.“ (str. 70.)
Nekoliko događaja ispripovedanih na tradicionalni način čine da se naracija ne raspadne i da zadrži koherentnost: prva i druga pljačka kioska i posledice; ginekološka praksa pripovedačevog dede Nerejlića i sudbina žene iz Somalije, a potom priča o dedinim kolekcionarskim pasijama. Međutim, autor kao da ne želi da se previše zadržava u tradicionalnoj naraciji sa čvrstom i definisanom fabulom, već se brzo vraća u tok svesti.
Primer za njegov književni postupak je sledeći: „Ipak, sve se svodi na priču-miču (kiču), na neki sled događaja (to je taj spoljašnji plan) i na doživljaj (refleks, neko sredstvo za skidanje mrlja). Opet teorije! Priča je fatum, prijatel moj! Je l’ da? Da, da, da!“ (str. 182.)
U tekstu nailazimo i na zanimljive metanarativne komentare. Na primer, pripovedač komentariše usporavanje u naraciji – „Kakvo natezanje, pukotine. Curi na sve strane.“ (str. 137.) ili kada se naracija ubrza – „Mirno teče prema kraju, poskakuje.“ (str. 138.). Jednom se čak protivi svome delu: „Razmišljao sam kako da izađem iz ove priče. Da li je to moguće? Hoćeš da bežiš, prijatel? Nemoj, nije to u redu.“ (str. 141.)
U poslednjem poglavlju „Za nestrpljive“ rezimirana je i prepričana celokupna radnja, za one čitaoce koji su radoznali, a nemaju volje da pročitaju ceo roman. Naravno, ako se pročita samo ovo poglavlje, „radoznali“ čitalac ostaje lišen najboljih strana romana – jezičkih igara, kontemplacija, suptilnog prenošenja utisaka i osećanja, poetičnosti... Autorova ironija ovde je dvosmerna. Uperena je u pisce koji trikovima, umesto suštinom i kvalitetom, zasenjuju šire čitalačke mase. A takođe je pod oštricu ironije stavljen i prosečni čovek našeg doba koji do informacija želi da dođe na instant način, a za istinske spoznaje je lenj. Ironična preporuka namenjena je „nestrpljivom čitaocu“, odnosno onom ko je čitalac samo navodno.

Motivi

Motivski sklop je bogat, a značenja motiva se usložnjavaju zbog korišćenja brojnih stilskih sredstava.
Motiv Šumice - ovo mesto je vrsta ličnog raja, tu su pesma, spokojstvo, blaženost, zelena boja... Pripovedač se tu ponaša kao kralj šume i kontemplira: „Šuma je pre svega prostor slobode, nešto izvan sveta. U svetu nema slobode.“ (str.17.) Ipak, zemaljski raj nije večan – šumici preti uništenje.
Simbolika boja je prisutna u romanu. Glavne i suprotstavljene boje su zelena, koja simbolizuje prirodu, mir i sklad, i cinober, koja simbolizuje neprestano prolivanje krvi.
Motiv rata – dok se pripovedač kreće po svom malom prostoru, od Lurvideka do Begeristana, u toku je rat. Ali za to saznajemo iz uzgredne primedbe: „Inače, svuda besni rat, ta nevolja.“ (str. 40.) Simbolici rata i zla pripadaju večito živi likovi – bog Ares i porodica Bordžije. U ratno vreme, čovekovo zlo lice je vidljivije nego inače. Rat je doživljen kao nešto isprva smešno i klovnovsko (Hitler je, držeći govor, izgledao smešno kao pajac, ali se niko nije smejao), a potom užasno i nedokučivo: „Kako to da ljudi na zemlji toliko ratuju, a okruženi su Muzikom sfera?“ (str. 107.) Naš domaći rat obeležen je i našim domaćim besmislom: „Ni ovog leta nećemo nikud putovati. Ne samo da smo zatvoreni sa svih strana ratom nego jednostavno nemamo ideju.“ (str. 119.)
Motiv Boga – obrađen je mahom na ateistički način. Iako Bog ne postoji, postoje oni koje je postavio na zemlju, a to su direktori i predsednici. Autor, ironično razmatrajući instituciju oprosta grehova, parafrazira Dostojevskog: „Ako ima Boga, sve je dozvoljeno. Neka mi oprosti Fjodor Mihailovič.“ (str. 171.)
Motiv snova – u snu pripovedač daje potpuno oduška svojoj iracionalnosti, ona je tu neograničena. Primer kratkog sna: „Noćas sam sanjao nekog dečaka ili devojčicu. U beloj haljinici. Eros. Neko mi je šapnuo da je prestao da raste. Zagrlio sam ga. Osetio sam da mu je stomak natekao. Bio je bolestan, veoma.“ (str. 69.) Pripovedač sanja i devojku zbog koje misli da će poludeti od radosti; diktatora koji ubija, ali u snu biva kažnjen (san nadoknađuje ono što je na javi izostalo); sebe kako skakuće kao trup bez glave... U prepričavanjima snova su vrhunci pripovedačeve emocionalne i imaginativne slobode.

Likovi

Pored lika pripovedača, čiji tok svesti pratimo, roman pruža galeriju koloritnih, ekscentričnih i snažnih likova.
Deda, pod imenima Titus, Steva Nerejlić i drugim, očinska je figura za pripovedača. Pravi roditelji su mu umrli ili nestali na Golom otoku; njihovog uticaja nema, kao da je jedna čitava generacija preskočena. Deda je ginekolog sa ilegalnom lekarskom praksom, potom veliki kolekcionar umetničkih dela, a najzad i kolekcionar fetusa.
Kontrastan ovom liku je lik Bake, koja se nalazi na čelu policije i simbol je zle vlasti. Ona je ničija baka, a predstavlja pritajeno zlo, u naivnom i banalnom obličju; zlo koje se ne očekuje.
Schmitz je neka vrsta neutralnog ćutljivog savršenstva. Ona označava ljubav u romanu. Povezana je sa prirodom i zelenom bojom, prvom među bojama. Ima tri maske: žena-proleće, žena-leto i žena-zima. Kao i obično, kad je reč o ljubavi, postojanje Schmitz je vrlo nepouzdano, što ističe i sam pripovedač: „Danas mi skoknuli do Begrifenstana. Ja i ja, tj. Schmitz.“ (str. 78.) ili „Samo ja i Schmitz, ali veliko je pitanje da li ona stvarno postoji. Nisam siguran.“ (str. 44.)
„Slabog“ i „nezainteresovanog“ pripovedača možemo posmatrati i kao lika. Njegovo pripovedanje je introspektivno, kontemplativno, a ujedno i distancirano u odnosu na sopstvenu ličnost. Osnovna težnja mu je da doživi Ništa, Prazninu, Odsutnost i Nepostojanje. To možemo razumeti i kao pražnjenje od svega, nestajanje bola. Do svog Ništa on možda i dolazi, na samom kraju, nultom kraju, na kom se ne zna šta se dogodilo, ili se nije dogodilo – ništa. Njegova vizura je uglavnom naturalistička i ironična. Ali ponegde provejava optimizam (osenčen ironijom): „Ne treba brinuti, kad-tad človeki će postati bolji, jer raspolažu beskonačnim vremenom, da ne kažem večnošću.“ (str. 76.)

Implicitna poetika i estetički pogledi

Pripovedač je fasciniran Transcendencijom i Muzikom, stalo mu je do svojevrsne jednostavnosti i bazičnosti u umetnosti: „Ne potrošiti nijednu reč na trivijalnosti. Vezivati se samo za bazične stvari. Iako nisu bazične, one su uvek dobre, jednostavne i dobre, iz njih zrače zdravlje i okrepa.“ (str. 69.)
Brojne su reminiscencije na mit i književno nasleđe. Pripovedač čita Floberovo delo, voli da sluša Malera i Vivaldija, a dok izlaže svoje teorije, poziva se na Šopenhauera i Hajdegera. Fragmentarno su opisane i neke slike, a u prvom planu je delo Rembranta, kao jednog od bazičnih slikara. Pripovedač daje prednost staroj kineskoj poeziji nad savremenom poezijom, jer ovoj drugoj nedostaje upravo bazičnost; kaže: „Ali današnja poezija je psihopatologija.“ (str. 83.) U njegovim literarnim reminiscencijama najprisutnije su ideje i likovi Dostojevskog. Razmatra njegove ideje o Bogu, i ističe kompleksnost lika Stavrogina (roman Zli dusi, F. M. Dostojevski) koga bi voleo da sretne, ali uspeva da sretne samo ljude poput Vronskog.
Pripovedač daje mnoge iskaze o prirodi umetnosti, od kojih su neki među sobom protivurečni:
„Moje pisanje je samočitanje.“ (str. 31.) „Svaki pisac je đubre, to tvrdokorno „Ja“ i „moje“ ne prestaju nikad.“ (str. 30.)
Postavlja zanimljivu tezu/pitanje: „Da li je umetnost čisto ženska stvar, kao što je istorija čisto muška?“ (str. 51.) Ovim se implicitno dotiče iracionalnosti, kao bitnog umetničkog faktora.
Ističe privatni aspekt umetnosti i njeno važno učešće u ličnom i intimnom životu: „Ali ko je Kazeres, ili Mocart, ili Skardaneli? Sve su to prilike koje na neki način lično poznajem.“ (str. 106.) „Umetnost postoji samo kao moj, lično moj doživljaj, koji ne može niko da mi ukrade.“ (str. 151.) „Pis-karanje je ipak samo traganje za porodicom, građenje porodice, pokušaj povratka.“ (str. 169.)
Danas imamo izobilje umetnosti, a spisateljski posao podrazumeva posedovanje znanja, informisanosti i veštine. „Samo veštinom možeš obrlatiti publikum, niko ti neće zavideti na nekoj posebnoj emociji, na tonu.“ (str. 31.) Pijaca je metafora za savremenu domaću literarnu scenu.
Dominatni pripovedačevi stavovi o umetnosti iskazani su kroz priču o komuni umetnika performera, koji su delovali sedamdesetih godina. Komuna je bila smeštena u Ulici Teslinih devojaka, a članovi su voleli rastafarijanstvo, islam i sufi-mistiku. Istaknuti član je Žerlinski, čiji je jedan od predloga samokastracija u formi performansa. On i od sopstvene smrti pravi umetničko delo, priznavši u poruci kriminalni akt za koji nije kriv, pa tako i s one strane života manipuliše ljudima i događajima. Članovi komune opsednuti su avangardnim idejama, o Odsutnosti, Praznini i Skrivenom bogu. Njihovi estetički pogledi otelotvoruju se u „nevidljivoj umetnosti“ – umetničkom aktu koji nema gledalaca.

Naše vreme

Tok svesti uvek pripada sadašnjem trenutku, pa tako čitajući roman Quattro stagioni dobijamo umetničko ogledalo vremena u kom živimo. Svako doba nosi svoje specifičnosti, ali u kolektivnom nesvesnom u 21. veku vrlo je prisutna ideja apokalipse, ne u smislu skore propasti svega, već u zajedničkom osećaju da živimo vreme nakon vremena. Danas dominiraju laganje, površnost, ubrzanje privida, narastanje haosa... „Sve se ponavlja, ali šta s tim? Užas postaje dosadan.“ (str. 168.)
Pripovedač povremeno odlazi kod svog vrača, a to je danas psihijatar. Jedan od lajt motiva je Roršahova mrlja, što simbolizuje pluralizam perspektiva koje imamo – bezbroj je mogućih vizura sveta u kome živimo.
Okruženi smo prividima, a nedovoljno vešti da razlikujemo bitno od nebitnog i nedovoljno spremni da tragamo za suštinom. „Nije bitno što je stvarnost privid, što je stvarnost iluzija, nego to da je privid stvarnost. Privid dejstvuje. Iako, neki človeki to uopšt ne razumiju, nemaju nikakvi problem u vezi sa tim. Za njih je sve stvarno.“ (str. 160.)
Specifičnosti današnjice odražavaju se i na umetnost: „Šta znači original u doba tehničke reprodukcije? Bitno je da je delo kao ideja u vidu bezbrojnih reprodukcija dostupno svima.“
I izabrani pripovedni oblik – tok svesti – posledica je savremenog načina života. Imamo svu moguću slobodu, ali da li smo emotivno spremni za toliko slobode? Današnja kolektivna svest se iskazuje u fragmentima, prepunjena je informacijama, utiscima i naporom da se čovek u svemu tome snađe.

Roman Slobodana Tišme zaista unosi u naše čitalačko iskustvo ono što nam je potrebno: iskrenost, snagu, novinu i kvalitet.

Li Novak

Poslednji dani bioskopa "Delo"

2010-07-25T20:09:00.005+02:00

POSLEDNJI DANI BIOSKOPA „DELO“
Vojislav Radojković

Ocena: * * * *

Ovo je drugi roman Vojislava Radojkovića, a objavljen je krajem 2009. godine. Autor upotrebljava omiljeni oblik pripovedanja među savremenim srpskim piscima – pripovedanje u 1. licu. Ima više naratora koji iznose svoje verzije događaja.
U likovima-naratorima autor je uspešno napravio ravnotežu između tipičnih i individualnih crta ličnosti. Vlasnik bioskopa pripoveda „s onu stranu“ života, budući da već duže vreme nije među živima, a njegov duh ne želi da napusti bioskop. Milena je naratorka čiji jezik je štur poput života koji vodi. Narator iza svih naratora je pisac-policajac; u ovoj figuri je blago parodiran dokumentaristički književni postupak, insistiranjem naratora da je „sve ispripovedano – istina“. Lik Dragana predstavnik je rata – duboka trauma s ratišta vodi ga u lični slom i alkoholizam; njegov antipod je Goran – hladan čovek kome je učešće u ratu odgovaralo i pogodovalo. Najinteresantniji narator je Janko, zanimljivim ga čini logika njegovog poodmaklog ludila. Razne manije koje ga obuzimaju on smatra svojim natprirodnim moćima; u njegovoj mašti oživljavaju filmski likovi i ulaze u stvarni svet, a to su zapravo delovi njegove multiple personality (čuvena dijagnoza iz holivudskih filmova).
Značajno mesto u romanu dobila je filmska umetnost. Izdvojena su četiri zanimljiva filma, čija se fabula povremeno dotiče fabule romana – Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik (ekscentričan savremeni filma sa elementima apsurda), klasik Noć Antonijanija, savremena ljubavna drama Piano, i Bertolučijeva opet ljubavna priča Opsednut. Detaljno izloženim sadržajima ovih ostvarenja, pisac iskazuje svoje veliko poštovanje prema filmskoj umetnosti, kao i veru u smislenost umetnosti uopšte.
Junaci romana svakodnevno idu u bioskop, a film predstavlja njihov dvosatni beg od realnosti. Bez te odstupnice, njihova lična realnost bi pukla kao balon i raspala se, a to se zapravo i dešava gašenjem bioskopa.
Sinopsisima filmova, citatima iz filmske teorije, i brzim smenama naratora, stvara se književni kolaž kojim se ostvaruju dinamika i zanimljivost romana.
Mesto dešavanja je Petrovac – gradić u unutrašnjosti. U provinciji, svi se znaju, a sve sudbine su povezane. Izabravši ovakvu lokaciju, Radojković se odlučio da oslika provincijsku čamotinju tranzicione Srbije.
Poslednji dani bioskopa „Delo“ je i socijalni i kriminalistički roman. Nešto snažniji utisak ostavlja socijalna potka. Likovi su dobro izgrađeni i veoma motivisani.
Kraj je mračan, bez poente i bez katarze. A ova kritičarka voli poentu u mraku. Što ne mora da važi za ostale čitaoce;)

Li Novak

Tango na trotoaru

2010-07-23T00:26:00.002+02:00

TANGO NA TROTOARU

Ocena: * * * *
Miodrag Stošić, Predrag Mandić, Dušan Babić

Knjiga tri mlada autora je zanimljivo ostvarenje, koje poseduje umetničke kvalitete, ali sa izvesnim oscilacijama.
Prvi deo pripada pričama 28-godišnjeg Miodraga Stošića. Tu negde možemo pronaći i najsvetlije trenutke zbirke. Po duhovitom stilu i zrelom pripovedanju, reklo bi se da je ove priče napisao mnogo iskusniji autor. Njegov humor sadrži ironiju i autoironiju, u skladu sa stvarnošću koju živimo. Stošić se oprobava u realističnim pripovetkama, a ne boji se ni da zađe u naučnu fantastiku. Njegov svetonazor je objektivan, gotovo naturalistički; on nema potrebe za eufemizmima. Lirski subjekt je mlad čovek, u zemlji koju trese tranzicija. I to je osetno u pričama. I treba da bude.
U jednoj od najboljih svojih priča, Debeli Hamlet, pisac izvrgava kritici i podsmehu savremenu opsednutost fizičkim izgledom. U priči Ružna simfonija, vrlo pronicljivo prozire još jednu od čudnih osobenosti našeg doba – nametnuti otklon (i odricanje) od ljubavi, zarad čuvanja sujete. Još ćemo ovde istaći odličnu priču Valja se, ali i ostale Miodragove priče pružaju uživanje u čitanju, zbog dobrog izbora motiva iz tekuće stvarnosti, tečnog i lakog pripovedanja i zbog svežine koju nose.
I u pričama Predraga Mandića vidimo tranzicionu stvarnost, u njegovoj pripovedačkoj vizuri. Teme se dotiču politike, kredita, nezaposlenosti, nemaštine, sumornosti... Ovaj momak zvuči ljutito, s pravom. On daje oštru procenu svojih zemljaka: „Ako si nenormalno stvorenje iskusno izvajane zloće – obučen si za život u Srbijici.“ (str. 104.)
Njegove priče često se približavaju žanru društvenog eseja, jer je u njima prisutna jaka potreba da se prostor na kom smo rođeni i istorijski trenutak koji živimo barem donekle objasni, i time dopre do makar delimičnog smisla. Ista težnja karakteriše i Mandićeve koautore. Primer esejističkog analiziranja: „Bogatstvo možda jeste satisfakcija starima, a mladost uteha siromašnima. U Srbiji, na nesreću, ima puno siromašnih ljudi srednjeg i starog doba.“ (str. 100.)
Upletenost politike u sve sfere prirodni je deo poimanja mlade generacije. U priči Čovek-država, lirski subjekt je Jugoslavija, Rusija, stara Grčka... Zanimljiva je priča (Dva) ludak(a), koja ima groteskan rasplet, a odlična Kredit života – oštra, teška za progutati, ali bez prećutkivanja istine.
Priče Mandića su pune strasti i uzburkanih osećanja, što ponegde unese notu patetike.
Patetike, nedorečenosti, ali i sugestivne deskripcije i uverljivo dočarane atmosfere, ima kod trećeg autora, Dušana Babića. Njegovi tekstovi su više lirski iskazi, intimni zapisi i esejistička razmatranja, nego što su priče. Dopadljivi su ako ih tako i posmatramo, izvan žanra. O esejističkoj prirodi svedoče i naslovi – Sloboda, Nedostajanje, Prizori...
Mladim i telentovanim autorima nisu potrebni marketinški trikovi poput preporuke pevačice na koricama (nečija preporuka može biti i antipreporuka), kao ni pretencizni uvodnik.
U celini, ova knjiga predstavlja osveženje i predočava nam svetonazor novih generacija. Zato zaslužuje, uprkos zamerkama, da bude pažljivo iščitana od korice do korice.

Li Novak

Svenska

2010-07-22T18:07:00.002+02:00

Svenska, dan 0, 1, 2, 3 i 4.
Dani 0. i 1.
Letovi su bili odlicni.
Prvi pogled na Stokholm iz vazduha je iznenadjujuc. Mnostvo zelenih ostrvaca cini fantasticni arhipelag.
Bila sam u Royal apartmants u okviru velikog kompleksa Royal palace. To su ogromne odaje svakakvih namena (za dorucak, za prijem, za popodne...), sa mnogo sljastecih ukrasnih detalja, po podu, po coskovima, na svakom slobodnom mestu. Pored nekih se mogu procitati komentari princa Gustava. On kaze da je na primer trpezarija sluzila za prijem gostiju. Dodje tako pedesetak gostiju na veceru, ali oni ne veceraju, vec posmatraju kraljevsku porodicu kako jede, i to se smatra velikom cascu:)) Ja volim te kraljevske perverzije, tako da cu jos neke posetiti.
Drzava brine o svim Svedima, ona im je druga (ili prva) porodica, a oni su nasmejani i opusteni. A sto ne bi bili, sad im je najlepse godisnje doba, a inace im sunce uopste nije naklonjeno.
Mnogo se loze na krunu, taj im je simbol prisutan i u crkvama.
Stokholmska katedrala je svetla i velika, ima dobre orgulje koje se mogu cuti i tokom obicnih dana.
To se sve nalazi na Gamla Stanu, jednom od gradskih ostrva. To je ujedno i najstariji deo Stokholma, tu je grad osnovan, a o tome svedoci bas svaka zgrada. Odlicno je mesto za setnju i dobro je to prvo posetiti kad se dodje u Stokholm.
Odatle sam produzila peske (posto pocinjem da kapiram razmere grada) do centra. Naravno, detaljno sam pretrazila tri HM-a, od kojih svaki ima po tri sprata. Zakljucila sam da je sve bar duplo skuplje nego u na primer pariskom HM-u, iako je svedska firma. (inace su cene katastrofa u odnosu na nase plate).
Gradski prevoz je dobar, bez guzve, cist, ali sam jos malo zbunjena, jer je sve vece nego sto sam ocekivala.

Dan 2.
Danas sam upoznala jednog svog fejsbuk prijatelja, s kojim mi je brzo, lepo i pametno prosao dan. Pili smo kafu na terasi Svedskog kulturnog centra, a to je kul i opusteno mesto sa odlicnim pogledom. Rucali smo u restoranu koji ima veliki izbor indijske, tajlandske, libanske, kineske i jos nekih raznih kuhinja. Saznala sam puno o aktuelnom zivotu Svedjana, i starosedelaca i novodoslih; o njihovoj tolerantnosti prema razlicitim zivotnim izborima - "sve je ok, i porodica, i singl, i gej, i orgije...".
Ovde su jos bele noci, a to znaci da malo padne sumrak, a nikad tamna noc, i taj sumrak traje kratko, recimo od 11 do 3. Zacudo, meni to uopste ne smeta da spavam, spavam puno, u intervalima, valjda se umorim. Vazduh je neverovatno svez i cist, to mi je jedan od najjacih utisaka. To nije slucajno, nego je rezultat toga sto se samo normalnim automobilima dozvoljava registracija, a ima dve trecine vode i suma, samo je jedna trecina grada urbana.
Bas bas zdravo. Doduse, ja sam ovde u vreme kad ima puno sunca, sto nije slucaj u ostatku godine. Pitam se kako se depresivni ljudi tada snalaze...

Dan 3.
Prvu polovinu dana sam nesto sredjivala, tek kasnije otisla u grad.
Kupovala sam u supermarketu bez kasirke, sam provlacis bar kodove robe i ubacujes novac u automat.
Uglavnom, dan bi bio nista narocito, da nije bilo nocne voznje motornim camcem po jezeru Melaren. Nisam se pokazala kao neki pecaros:), ali sam uzivala u nocnom vodenom Stokholmu.

Dan 4.
Moj domacin je super domacin. Vozili smo bajseve po sumi, a posle se kupali u jezeru Melaren. Sumske staze su fantasticne, pored vode, uopste je svedska priroda bas wooow. Jezerska voda je divna (to nije staticno jezero), prvo hladna a potom odlicna za kupanje, a sve vreme te okruzuju super vidici.
Ovaj dan je bio jednostavan, ali bas bas lep.
I da, uspela sam da malo padnem s bajsom u koprive:)))

Svenska, dani 5. i 6.
Dan 5.
Vasa je muzej-brod.
U 17. veku ovaj broj je potonuo nekoliko stotina metara posle porinuca i tad je pedesetak ljudi poginulo. Posle 330 godina stajanja na morskom dnu, preduzimljivi Svedi su ga izvadili i zahvaljujuci novim tehnologijama restauracije, pretvorili ga u muzej. Sve to deluje slatko i zanimljivo i covek se primi posle nekog vremena na razgledanje, i ako nije neki zaljubljenik u brodove. Oni su osvetlili svaki moguci aspekt Vase. Moze se videti kapetanova odaja, drustvena igra koju su igrali na brodu (lici na mice), nekoliko kostura udavljenih putnika, video prikaz rekonstrukcije izgleda putnika, nekoliko filmova o nauci tog vremena, razlozima Vasinog potonuca... Sve i svasta. Covek ne moze da se ne divi tolikom trudu:)
Danas nije vise vazna samo tema muzeja, vazna je i postavka (u tome je kod nas najbolji Muzej primenjene umetnosti), a ovi su stvarno majstori u masti, idejama, vestini, ulozenim parama i trudu.
Skansen je veliki muzej na otvorenom, a ujedno i zoo-vrt. To je smesteno na jednom brdu. Zoo-vrt je mali, vise za decu. Dobar je akvarijum, i lepo je sto neke zivotinje imaju veliki prostor, nalik prirodnom, na primer vukovi. Interesantniji je muzej na otvorenom. Tu su napravljeni tipovi svedskih kuca i zanatskih radnji, iz raznih vremena i sa raznih prostora, u prirodnoj velicini. Unutra su cesto glumci, odnosno demonstratori. Na primer u seoskoj pekari je zena koja citavog dana mesi i pece hleb, na stari nacin, u vajarskoj radionici i u staklari takodje su demonstatori koji stvarno vajaju i prave staklo kako se nekada radilo. Opet - retko vidjeni entuzijazam i trud u obradi teme:)
Danas sam pala na nos od pesacenja.
Posle svega zasluzujem jedno niskoalkoholno pivo (i neku ribu cudnog ukusa).

Dan 6.
Dok putujem Comuter railom do centra, svidja mi se naselje Karlberg. Tu su boje zgrada bas lepo uklopljene, kao i drugde, uostalom. Nema tu nekih drececih rezeda, dzangare i slicnih, nego su sve zemljane i pastelne boje.
Naravno, sve funkcionise (u stanu, saobracaju, prodavnicama...). Sve je, kako mi to kazemo "reseno".
Predmeti su prilagodjeni razlicitim ljudskim potrebama. O manjinama se vodi racuna.

Danasnji dan sam odvojila za Moderna museet. To je stvarno najbolji muzej savremene umetnosti koji sam videla. Dela Dalija, Pikasa, Vorhola, Braka, Grisa, Kandinskog, Kokoske, Munka... u stalnoj postavci, plus dve interesantne privremene.
Stalna kolekcija nije prevelika (na jednom je spratu), ali je zato napravljen fantastican izbor.
Meni se naravno dopala (kao fanu) Dalijeva Enigma Viljema Tela.
U Munkovom senzibilitetu se negde bas pronalazim.
Dorotea Tening je sjajna narocito Insomnias.
U hodniku su tapete sa zutim kravama na roze podlozi koje je dizajnirao Vorhol.
Skulpture meni nepoznatih savremenih imena su fenomenalne; ja sam od najnovije umetnosti i inace sklonija skulpturama i instalacijama.
Da, tu sam odgledala i kratki film Frica Langa Metropolis.
...

Sad je pola 11 i u toku je zalazak sunca koji je do jaja i dugo traje.
Noci vise nisu bele, ali su kratke.
Danas je bio malo manje topao dan, cak na kraju sa nekom mini kisom. Iako bez sunca i sa malo vetra, bilo je prijatno setati pored brodova. Volim vetar.

Svenska, dani 7. i 8.
Dan 7.

Lose sam spavala (bolje sam spavala dok su bile bele noci i dok se nisam aklimatizovala) i nesto sam uvrnuto sanjala. Mislim da su mi neke stvari nejasne na javi, pa pokusavam da ih razresim u snu.
Onda mi se pokvario fotoaparat (bez njega ko da sam gola), pa nisam mogla da vozim bajs, jer sediste nije bilo spusteno. I tako sve sa nekim glupostima je poceo dan.
Ali je onda pocelo opustanje. Prosetala sam se sumom, a posle s nekim drustvom bila na plazi. Moj drug je pravio svoj specijalitet - pasulj, i odlicno se pokazao. Veci deo dana smo blejali na gajbi kod jednog zanimljivog Svedjanina i pili pivo sa normalnim procentom alkohola. Bilo je tu jos nekih likova.
Sa Svedjanima je vrlo lako komunicirati. Svi znaju normalan engleski i ljubazni su i vole da pricaju sa strancima.
Uvece sam docitala najnoviju zbirku prica Vase Pavkovica. Tuzne su price, ali na neki dosadan nacin. Vasa se s godinama smorio.

Dan 8.

Sada dok pisem sedim na jednoj klupi pored vode, a iz obliznjeg parka sa gradske bine cuje se rok koncert.
Danas mi je nedostajao fotoaparat i zato sam odlozila neke aktivnosti.
Htela sam u Nacionalni muzej, ali sam se nesto zanela po radnjama i otisla pred zatvaranje, tako da nista. Nastavila sam da tumaranm po radnjama i nije mi uopste bilo dosadno (iako ja uopste nisam tip za soping). Radnje su im velike, mirisljave, bez guzve, sa dobrom muzikom i sa lepim stvarima koje je gotivno da razgledas i kad neces da kupujes. Ionako mi ne pada na pamet da kupujem po ovim cenama. Doduse, uzela sam neke sitnice i majicu "absolut svensk".
Ovde ljudi nisu optereceni fizickim izgledom (ko u Srbiji), izgledaju kako izgledaju, ne trude se previse oko svog tela. To kazem u pozitivnom kontekstu. Inace, kod njih je sve uredno i pravilno i korektno i kako treba i... Naravno, covek iz Srbije bi bio glup kad im ne bi malo zavideo. Ali, cini mi se da kod njih postoji neki otpor prema svem tom redu (covek je cudno celjade, covek je covek, svud isti). To se najvise vidi kod tinejdzera koji puse ulicom i ponasaju se i oblace ko buntovnici bez razloga:)
Dobro, moja zapazanja su samo povrsinska, isuvise kratko sam ovde. Ali, dosta toga upijes kad putujes solo.
Idem u stan da vidim jel ima neka zanimljiva akcija za veceras.

Svenska, dani 9. i 10.

Sedim na plazi u Kalhelu, iznad mene nisko lete galebovi, a okolo prolaze neke patke. Oko pola 7 je. Ovde na plazi moze da se bude verovatno do 10. Obicna plaza u predgradju, ali dobar je osecaj, zbog izgleda sume i vode, zbog mirisa i vazduha koji je prociscen vetrom koji stalno duva. Vec sam rekla da volim vetar. I stalno sam na suncu, ne ulazim u hlad.
Juce sam otisla u Nacionalni muzej i ok je, mada nista spektakularno, u rangu je naseg Narodnog muzeja. Na jednom spratu je svedski dizajn (ima dobrog dizajna, oni su prakticni i vesti u primenjenim umetnostima); na drugom spratu su slike i skulpture. Svidele su mi se neke skulpture koje predstavljaju neke ostre karaktere. A od slika je spektakularan Rembrant, ciji se mogu videti skoro svi najbolji portreti. Privremena izlozba je posvecena kraljevskoj porodici i to je malo smesno (meni je sve to smesno u vezi plemstva).
Onda sam isla na boatseeing, tura "Under the bridges of Stokholm". Igor je rekao da to vredi iz turisticke ponude i bio je u pravu, kao i za druge stvari. Uz audioguide prodje se pored svih kvartova Stokholma i saznaju se zanimljive stvari - o vladavini Vikinga, o cistim vodama Stokholma (bilo gde moze da se pliva i peca), o 15 mostova, o Nobelu (koji je eksperimentisao u procesu pronalazenja dinamita, pa mu je u jednoj eksploziji i brat poginuo)... Pored starih zgrada koje vec znam s kopna, lepe su nove savremene zgrade za stanovanje, koje su (nanizane u citavim kvartovima) pravljene tik pored vode, zbog sto ekskluzivnijeg pogleda.
A onda sam otisla u System bolaget da kupim pljosku. Tako se zovu specijalne prodavnice u kojima se prodaju smo alkoholna pica, jer ih u normalnoj prodaji nema (sem vrlo slabog piva). Ljudi koji tu kupuju deluju malo nervozno i uzurbano, kao da rade nesto zabranjeno:), a taj osecaj im je drzava nametnula (Svedska je kao mama koja previse brine o svom detetu, pa ga time malo zezne). Kupila sam pljosku viskija.
Uvece smo izasli u grad. U Sodermalm, deo grada poznat po opustenim klubovima. Prvo smo bili u parku. Prostre se carsav na travu i iznese pice i tu svi posedaju kao na pikniku. Bila su tu razna pica, izmedju ostalog i pivo od zove. To je obicaj i u drugim evropskim gradovima, u Srbiji nije (bar ne u formi izlaska), a bilo bi lepo. Tu je bio jedan momak iz Beograda, devojka iz Zagreba i 4 Svedjanke. Svi su slatki i nije tesko medju njih se uklopiti. Otisli smo do nekog kluba, De Baser ili tako nesto. Ne moze se suditi po jednoj veceri, ali mislim da je nas nocni zivot bolji. Ovde normalni klubovi rade uglavnom do 1, samo neki pozerski i preskupi do 5. I u ovim normalnim pice je skupo (mi se cudimo sto Svedjani placaju svako svoje pice, ali recimo to sto smo mi pili u parku, u klubu bi nas kostalo oko 200-300 evra). Atmosfera u De Baseru nije bila bas luda, vec vise suzdrzana. S druge strane, ljudi s kojima smo bili, bili su mi vrlo zanimljivi i zabavni, pa smo nastavili vece u stanu jedne od njih.
Ups, zamalo da me zgazi patka.
Preostalo vreme cu provesti na jezeru i u sumi, pa necu vise pisati. Osim ako se ne setim nesto zanimljivo da dodam.
Uskoro cu biti u Bg, nervirati se nekoliko dana zbog nereda i vazduh ce mi lose mirisati. Ali onda cu se navici. I to je to.

Mali appendix:
O Kalhelu - to je predgradje Stokholma, 20 minuta od centra Comuter railom, koji spada u gradski prevoz. Ima stambene blokove, mali soping centar, plaze, i mnogo mnogo sume i vode. Skroz prijatno mesto za zivot, narocito za porodice s decom.
O jezeru Melaren - to je ogromno jezero, koje se proteze kroz celu Svedsku. Ali zimi ono potpuno drugacije izgleda nego sada. Celo se zaledi, a taj led je debeo i siguran. Po njemu moze da se vozi bicikl ili cak automobil. Tako da se s jedne obale na drugu predje na primer leti camcem a zimi biciklom.

Dnevnik ljudoždera

2010-05-27T22:46:00.004+02:00

DNEVNIK LJUDOŽDERA

Nemanja Rotar, Stubovi kulture, Beograd, 2008,

Ocena * * * *

Još jedna knjiga iz popularne biblioteke „Minut“ Stubova kulture, u kojoj se objavljuju romani manjeg obima, dela koja se žanrovski svrstavaju između pripovetke i romana.
Ovde se susrećemo sa sve popularnijim pripovednim oblikom kod domaćih autora – pripovedanjem u prvom licu od strane „pomerenog“ pripovedača. Kod Rotarovog junaka, okidač za početak pripovedanja je – dosada. On često ponavlja: „Dosadno mi je, strašno mi je dosadno“, a njegov očajni usklik nas asocira, tonom i smislom, na starozavetne Solomonove reči: „Taština, sve je samo taština“.
Naracija je gusta, silovita, snažna i od početka pritiska čitaoca. Čitava je ispisana u jednom pasusu, odnosno, pasusa i nema. Pripovedačev ton je besan, a njegov misaoni tok pun je savremenih simbola.
Iako je ljut na čitav savremeni svet, pripovedač je njegovo oličenje, jer su u njemu izražene razne devijacije 21. veka. On kaže: „Terorizam je negacija, on je krajnja konsekvenca jedne civilizacije koja se raspada od besmisla,“ i misli da čovek evoluira, ali u obrnutom smeru. Primer naopakog sistema vrednosti savremenog doba za pripovedača je „bajka o Titu“ – bez obzira kakve strašne posledice za sobom je ostavio, Tito je u čitavom svom ovozemaljskom životu uživao, i bio voljen.
Lik pripovedača satkan je od malih paradoksa. On je i antihrist, i malograđanski intelektualac, i mizantrop, i borac za ljudske vrednosti. Psihološkim rečnikom govoreći, posle izvesnog događaja-okidača, on odbacuje svoju personu, i mi sada vidimo njegovu ličnost, ogoljenu i bez kočnica.
On prezire sve što sačinjava savremeni svet, ali iznad svega prezire – moraliste. Podsmeva se moralizatorskom posmatranju samo dobra u čoveku, a ignorisanju zla. „Nije istina ružna, već je ružno ono što se u nama bori da je sagleda u pravom svetlu.“ Misli da je ignorisanje ružnog i zlog u ljudskoj prirodi pravi uzrok ratova. Borba protiv moralizma zapravo je borba protiv ljudskog samozavaravanja.
Načini zaključivanja i emocionalnog reagovanja nužno vode pripovedača u hermetizam, tako da je pred kraj romana njegov tok misli sve teže pratiti. Jedino uzbuđenje, koje je na veštački način odstranilo dosadu, je svet virtuelne stimulacije u koji se vrtoglavo upućuje.
Čitav tekst iskazuje ljutnju autora zbog onog što vidimo oko sebe svakoga dana, i vapijuću potrebu za preispitivanjem vrednosti u savremenom svetu.

Li Novak

Ruže za Nives Koen

2010-04-25T20:57:00.004+02:00

Ruže za Nives Koen, Mirko Kovač
Samizdat B92, 2010.

* * * *

U pričama Mirka Kovača, podsticaji za pripovedanje su razni – stara fotografija, porodična tajna ili slučajni susret... Zanimljiva je pozicija pripovedača: on je uvek pisac. Možda se trenutno ne bavi aktivno književnošću, već novinarstvom ili filmom, mladić je ili je čovek u godinama, ali je pisac. Ima mnogo dodirnih tačaka sa Kovačem – knjige su mu zabranjivane, u Titovo doba bio je na crnoj listi i nazivan je „majstorom gadosti“ i „piscem-smutljivcem“. I pripovedaču se, kao i autoru, zamera da je isuviše okrenut ružnim, gadnim pojavama i mračnoj strani ljudske prirode.
U pričama Pukotina, Ruže za Nives Koen, Rane Luke Meštrovića, Slike iz obiteljskog albuma i drugim, glavni likovi su najčešće posustali i iscrpljeni ljudi u poznim godinama, kojima je život priređivao svakakva čudesa i zlodela. Neki od njih samo fizički su živi, ali žive kroz svoje priče. Autoru je naročito stalo da se čuje baš njihov glas.
Politika u Kovačevom delu prožima i bitno određuje ljudske živote. Česta tema je Goli otok, a razlaz jugoslovenskih vlasti sa SSSR-om i čuveno ne doživljava se kao ključni trenutak naše kolektivne sudbine.
I sama književnost je važna tema. Na primer, jedan lik je opsednut pripovedačevim knjigama smatrajući ih jednakim životu; drugi misli da u svakoj knjizi postoje pukotine pa je njegova dužnost da ih na marginama dopunjava (jedini izuzetak, bez pukotina, je – Prokleta avlija, koja je doživljena kao neka vrsta savršene knjige); često likovi traže autora da mu se ispovede i time daju smisao svom već proteklom životu. Kao u Prokletoj avliji, u kompoziciji pripovedaka nisu retke ni priče u priči.
Kovačeva dela puna su ogoljene telesne strasti, koja je često okrenuta ka tabuiziranom. Za seksualne veze koje opisuje, sam autor najčešće uzima reč blud.
Svet Kovačevih likova je grub, sirov, težak. Ma koliko takav diskurs bio zavodljiv za čitanje (volimo da se bavimo ružnim delom sebe), ipak se ponekad oseti izostajanje poente i razrešenja. Svet se može ponekad smatrati ružnim i besmislenim. Ali, nije zdravo držati se te misli i ne puštati je da ode...

Li Novak

Džan

2010-04-13T16:53:00.003+02:00

DŽAN, Andrej Platonov,
roman u izdanju izdavačke kuće LOM, Beograd, 2009.

Ocena: * * * * *

Delo Andreja Platonova još uvek je nedovoljno istraženo, jer je u celini objavljeno tek pre tridesetak godina. Roman Džan objavljen je nakon piščeve smrti. U socijalističkoj Rusiji, Platonov je bio jedan od pisaca sa crne liste, „anarhistički element“, budući da je nakon kratkotrajnog oduševljenja Partijom zauvek iz nje istupio i napustio komunističke ideje. Zato je njegov književni rad stalno sabotiran, zabranjivano mu je štampanje knjiga u zemlji, a porodica mu je bila izložena torturi. I tada je bilo jasno da je Platonov izuzetna pojava u književnosti, pisac samosvojne i originalne poetike. Ova se posebnost ogleda najpre u jeziku. On ima veliki dar da dočara muzikalnost jezika, sa svim njegovim nijansama, intonacijama i ritmovima.
Roman Džan napisan je povodom sastavljanja zbornika o nastanku sovjetskih nacija u kome je učestvovalo više pisaca, na inicijativu Maksima Gorkog. Platonov je uzeo učešće na svoj način. Za socijaliste, centralna Azija je bila tabula rasa, pustinjski prostor bez ičega vrednog, stanište maloljudnih zaostalih plemena, pogodno mesto za izgradnju novog socijalističkog sveta. Po Platonovljevom osećanju, Azija je bila nešto sasvim drugačije. On je bio zainteresovan koliko za ljudsku kulturu, toliko i za divlji prirodni svet koji postoji nezavisno od čoveka. Po njemu, život pustinje zaslužuje naše divljenje i poštovanje koliko i druge forme života, jer do bitnih duhovnih saznanja i dubokih istina o svetu, može se najpre doći na teškom i zahtevnom prostoru kakav je pustinja. To su neki od stavova na koje nailazimo u romanu Džan, mističnoj pripovesti o narodu koji živi imajući samo sopstvenu dušu i goli život.
U mladosti, Platonov je iznosio manihejska uverenja u dualizam dobra i zla i u apsolutnu vrednost prosvetljenja zaostalih naroda. U vreme pisanja romana Džan, on već zna da preterana težnja ka prosvetljenju može odvesti u još dublju tamu.

Mesija novog vremena

Na samom početku romana, određeno je mesto Nazara Čagatajeva: „Sada se uzdigao visoko, na planinu svog uma.“ (str. 7.) Nekada dečak iz naroda Džan, „nikome potreban“, vraća se kao novi mesija, da sunarodnike dovede do sreće i blagostanja.
Mesijanstvo je među glavnim motivima, pa se roman u jednom ključu može čitati kao biblijska parabola. Nazar ima sve što jedan mesija treba da ima – misiju, izgubljeni narod, protivnike i posebne lične simbole. Najveći protivnik mu je ravnodušnost pripadnika naroda Džan, koji su prepreka sopstvenom spasenju. Drugi protivnik je Nur Muhamed – antimesija; on vodi narod na besmisleno putovanje, nadajući se da će usput svi poumirati, i brižljivo zapisuje mrtve u svoju beležnicu. Na eventualnim preživelima, može se zaraditi; lažni mesija razmišlja tržišno o narodu Džan: „Žene vrede više od muškaraca, one istovremeno služe za rad i za utehu, ali i muškarci se mogu dobro prodati, samo ako ne pomru tokom dugog putovanja.“ (str. 86.) Po njemu, najbolje rešenje je da nestanu i Džan i svako sećanje na njih.
Kao kontrast lažnom mesiji, još uverljivije deluje lik Nazara u ulozi istinitog mesije. „Čagatajev je voleo da razmišlja o onom što ranije ljudi nisu uspeli da učine i zato on to mora da učini.“ (str.106.) Na svom putu, on vraća u život starce koji su hteli da umru, jede pustinjski pesak i bori se sa orlovima koji mu jedu meso. Pomaže mu – žbun vetrovalj. Vetrovalj je važan simbol za Nazara. To je pustinjska biljka koja nije ukorenjena, već se kreće onako kako je nosi vetar. U ključnim trenucima, Nazar ide za vetrovaljem koji mu pokazuje put, u detinjstvu kada je odlazio iz pustinje i u mladosti kada se u nju vraća. Iza simbola vetrovalja skriven je moćniji simbol – simbol vetra. U učmalosti i mrtvilu pustinje, vetar je jedini koji donosi svežinu i promenu. Njemu se ne može naređivati, svojevoljan je i neobuzdan.
Neobična karakteristika Nazareva je njegova saosećajnost. On razume svako živo biće, voljenu ženu, gladnog starca, orla ili žbun; sposoban je da stvari sagleda iz ugla drugog. Poseduje duboko razumevanje ljudske prirode i veliku veru u ljude. Sebe doživljava kao zaštitnika i kao nekog ko pripada svima: „Osetio se kao tuđe dobro, kao poslednje imanje onih što ništa nemaju.“ (str.101.) Njegova velika empatičnost potiče još iz detinjstva, kada je bio dečak koji je „navikao da umire“. Smatra da „Ljudi se jedan od drugog hrane, ne samo hlebom nego i dušom, osećajući i zamišljajući jedan drugog...“ (str. 134.) Za njega su i udaljene ljudske sudbine međusobno povezane, a sve te sudbine on nosi u sebi, na svom putu. Svet posmatra kao veliko, smešno i tužno čudo: „Sve mu je bilo čudno u ovom svetu koji kao da je stvoren za neku kratku smešnu igru. Ali ta neozbiljna igra otegla se nadugo, večno, i niko više neće da se smeje, ne može.“ (str. 32.) U mislima se često bavi ljudskom sklonošću da se bude nesrećan: „Zašto ljudi vode računa o nesreći kad je sreća isto toliko neizbežna i često dostupnija od očajanja.“ (str. 79.) ili „U dubini razuma i sredini ljudskog srca nalazi se neprijateljska sila od koje se usred leta života mogu ugasiti žive blistave oči.“ (str. 22.) On skida sa ljudi odgovornost za njihovu nesreću, prebacujući je na neprijateljsku silu, koja se nalazi unutar čoveka, ali je nezavisna. Velika sposobnost za empatiju sa drugim je osobina koja čini ovog mesiju posebnim.
Nazar je tip književnog junaka bez oca, njegov biološki otac bio je vojnik u prolazu. Ovakav tip junaka obično ima neku vrstu supstitucije za očinsku figuru, a to je u Nazarevom slučaju – Lenjin. Figura Lenjina povezuje Platonovljevog junaka sa aktuelnim trenutkom. Nazar je poslat od Komunističke partije da u sistem vrati narod koji je iz njega ispao i da ga uvede u socijalistički raj. On, dakle, nije samostalni mesija već izaslanik partije. Ali, ovaj element pripovedanja je u više navrata podvrgnut prikrivenoj ironiji. Revolucija je pomenuta samo nekoliko puta, kao da su ti delovi umetnuti iz neumetničkih razloga. Rečenice o socijalizmu su suvoparne i nepoetične, za razliku od ostatka romana. Začudni detalj je završetak pisma koje Nazaru stiže od kćeri njegove supruge Vere, a koje govori o Verinoj smrti. Na kraju pisma devojčica kaže „pionirski pozdrav“, a te reči ostaju da vise u vazduhu kao nešto veštačko i nepotrebno. Partijski zadatak glasi: da narod Džan postane srećan, napredan i mnogoljudan. U odnosu na realnu situaciju, ovaj zadatak deluje kao zadatak za junaka bajke. To je Platonovljeva aluzija na komunističku utopiju.

Džan – duša koja traži sreću

Narod Džan živi u srcu azijske pustinje, a broji oko 47 ljudi. Hrane se travom sa vrelom vodom i nemaju ništa osim slabog tela i duše koja se sakrila. „Njegov narod je najveća sirotinja na svetu: izgubio je svoje telo u bedi pustinje, odbačen je od svrhe života i lišio se svesti i volje.“ (str. 109.) Sastoji se od nekadašnjih pripadnika raznih nacionalnosti – Turkmena, Karakalpaka, Uzbekistanaca, Kazaha, Kurda, Beludža, a tu ima i odbeglih robijaša, žena koje se nisu htele udati, i drugih koji su se iz svojih razloga odmetnuli iz delatnog sveta. Džan živi dremajući i u mašti; to su zaboravljeni ljudi, pomireni sa svime što se može desiti, i sa smrću: „Nikom se nije činilo da je biti živ sreća ili prednost.“ (str. 39.)
Po turkmenskom verovanju, reč „Džan“ znači – duša koja traži sreću. Ali ovi nomadi traže pre smrt nego sreću, sve dok se ne pojavi mesija – Nazar Čagatajev. Njihovo putovanje po pustinji naizgled nema mnogo smisla – sa jednog bednog mesta se premeštaju na drugo bedno mesto. Ali, cilj je ipak – njihov zavičaj. Po pustinji lutaju divlje ovce, za njima ljudi, za njima divlje zveri. Takvi su zakoni pustinje.
Platonov sugestivnim i emocionalnim opisima dočarava ogoljenost negostoljubive prirode. Pustinja je nazvana „dečijom zemljom“, kao ranom fazom u razvoju zemlje, koja na tom mestu nikad i ne odraste. Zemlja je često i personifikovana, u pripovedačevoj perspektivi i u Nazarevoj empatičnoj vizuri, koji oseća da „njen bol nije minuo“.
Među pripadnicima naroda Džan ima više snažnih likova. Devojčica Ajdim čuva u sebi sreću detinjstva uprkos okolnostima u kojima živi. Nazareva majka nosi tipične crte svog malog naroda. Toliko je fizički slaba, da nema snage da oseća. „Iznenadila se što je Nazar još živ, ali se nije iznenadila što se vratio; ona nije znala drugačiji život na svetu, osim ovog koji je iskusila, smatrala je da je sve na zemlji isto.“ (str. 49.)
Na svom putu, pod Nazarevim vođstvom, narod prolazi kroz razna iskušenja. Na kraju stiže do sreće i do skromnog blagostanja. To deluje pomalo bajkovito – čitav narod podseća na junaka bajke koji mora da izvrši teške zadatke da bi zaslužio svoj srećan kraj; ali je takav završetak ujedno i realističan – posle mora patnji, realna dostižna sreća je ono što se najčešće dobije.
Posmatrajući svoj narod, i vodeći ga, Nazar dolazi do mnogih zaključaka o ljudima. „Čagatajev je ovde shvatio život“ (str. 78.), jer je u plemenu Džan život nag. Za Nazara, čovek postoji samo ako ga se neko seća i ako ga neko voli. Iako su pripadnici naroda Džan svedeni na tela, i njihovo postojanje zavisi od duševnog – od osećanja. Duša je najbitnija, čak i u telu koje ima samo sebe.

Erotizam duše

Pored putovanja sa narodom Džan, Nazar Čagatajev kreće i na intimno putovanje. Njegova potraga za ljubavlju je istovremeno i potraga za sopstvenom dušom. „Voleo je da oseća drugi život i drugo telo, činilo mu se da tamo postoji nešto tajanstvenije i lepše, nešto stvarnije nego u njemu samom.“ (str. 108.)
On voli više žena – Veru, Ksenju, Ajdim i Hanom; ali, zaljubivši se u narednu, ne prestaje da voli pređašnju, pa razne ljubavi istovremeno tinjaju u njemu. Prema svakoj ženi njegova ljubav je potpuna i svakoj pruža ono što je baš njoj potrebno, ali ipak svaku i napušta.
Ljubav prema Veri je tužna, jer ova junakinja uvek posmatra krajnji ishod događaja – kraj ljubavi, kraj života... Na primer, dok nosi dete u utrobi, već zamišlja vreme kada je ono odraslo i otišlo od nje. Ljubav prema Ajdim ispunjena je telesnim; element telesnog snažno je prisutan u plemenu Džan, budući da je njihova vidljiva egzistencija svedena na osnovne telesne funkcije.
Promene emocija su nagle, ljubavna nesreća, kao i sreća, nailazi iznenada. Nazareva emocionalnost ima nečeg nelogičnog u sebi; kao da nije u skladu sa spoljašnjom realnošću sveta, već sa unutrašnjom realnošću lika.

Osobenosti pripovedanja

Prostor pripovedanja je pustinjska stepa u dubini Azije. Reč je o oblastima Sari-Kamiš i Ust-Urt, u delti Amudarje. U svetu romana snažno je prisutan biljni i životinjski svet, u čijem prikazu Platonov često koristi postupak očuđavanja.
Termine „očuđavanje“, „oneobičavanje“ i „začudnost“ često koristimo kada govorimo o ruskoj književnosti 19. i 20. veka. Pod njima se najčešće podrazumeva opis veoma neobične situacije ili fantastičnog bića običnim svakodnevnim govorom; ili obrnuto – svakodnevna pojava se „oneobičava“, odnosno opisuje se posebnim poetskim jezikom i na nju se baca novo svetlo. Svet se posmatra iz početka, kao iz ugla deteta, kao da ga vidimo prvi put.
Pred očima čitaoca, pustinjska stepa se javlja kao tajanstven prostor, na kom žive „nikad viđena bića“ i čuju se čudni omamljujući zvuci. Pesak i vetar proizvode raznorodne zvuke, poput muzičkih instrumenata. Pustinjska stvorenja su likovi na granici fantastike, a taj utisak pisac stvara jednim začudnim detaljom u njihovom ponašanju ili izgledu. Primer je opis psa koji pravi pokret čeljustima kao da laje, ali se ništa ne čuje; potom opis pustinjske kamile: „Tada je zatvorila oči; učinila je to jer nije znala kako se plače.“ (str. 31.) ili divljeg ovna predvodnika: „Ovan je živeo uvređen, želeo je da postane pas.“ I sam vetrovalj – simbol Nazarevog mesijanstva – je polufantastična biljka: nema korena, a opstaje u pustinji. Personifikacijama biljnog i životinjskog sveta pisac stvara snažnu sugestiju da sve ima dušu i da je duša u svemu – u žbunu vetrovalju, žednoj kamili ili tihom vetru.
U naizgled realistično tkivo romana, pisac umeće mnoge elemente začudnosti, čime se stvara jedna posebna omamljujuća atmosfera romana Džan. Kad koristi postupak očuđavanja, karakterističan za rusku književnost, Platonov je samosvojan. On jezik koristi na poseban način, gradeći diskurs romana Džan, kao i poseban skup simbola i stilskih figura. Dela Platonova nisu laka za prevođenje i treba odati priznanje prevodiocu koji se usudi da pođe u tu avanturu.
Motivacija za postupke likova često je iznanađujuća, na pr: „Legao je uz bolesnika s najvišom temperaturom, želeći da se ugreje.“ Kao što su životinje personifikovane, ljudi su ponegde animalizovani. Pripadnik malog naroda spava cele zime, „da bi čuvao snagu koje nije bilo“ i iz praktičnih razloga – da bi manje jeo. Sve se spaja – ljudi, životinje, biljke, kamenje, deo su istog prirodnog poretka, sve istu dušu nosi.
Metoda oneobičavanja koristi se i u opisu gradskih likova. Ksenja je „imala pravilno lice devojke, pomalo tužno od stida i nenaviklosti na život i bledo od umora rašćenja.“ (str. 20.) Ljubav se dešava bez uvoda, Nazar i Vera sasvim slučajno postaju muž i žena. Vera je jedan od neobičnijih likova, banalna koliko i poetična. Ona čuva svoju nesreću. Uvek je zagledana u krajnji tragičan ishod. Kada gleda čoveka, ona vidi njegov odlazak ili smrt. Ovaj lik je i anticipacija naroda Džan, koji takođe dugo čuva svoju nesreću i nikad je se u potpunosti ne odriče.
Možda najosobenija crta romana Džan je snažan emotivni naboj. Likovi su puni burnih i nesvakidašnjih osećaja, u susretu sa svetom i jednih sa drugima. Empatičan i eksplicitan u pokazivanju emocija je glavni junak Nazar, a takav je i pripovedač. Pripovedač je uronjen u svet romana i ima saosećajan odnos prema likovima. I njegova osećanja su promenljiva, a iskazi emotivno obojeni. Ponekad tvrdi da je svejedno živeti ili umreti, a potom glorifikuje život. Zbog pripovedačevih izliva emocija, tekst romana ponegde je nejasan i zbunjujuć. On izriče i vrednosne sudove o ljudima, životu i svetu, na pr: „Ljudi žive zbog rođenja, a ne zbog uma i istine.“ (str. 76.) U jeziku pripovedača prepleteni su poetičnost i naturalizam.
Iako izgleda da postoji vremenska i kulturološka razlika između savremenog čitaoca i pripadnika naroda Džan, to ipak nije tako. Svi smo mi Džan, to je naša ljudskost u ogoljenom i primarnom obliku. Tehnološki napredak zavodi nas da pomislimo drugačije, ali dovoljni su bolest, prirodna katastrofa ili rat, da nas podsete na krhkost života i duše u nama.

Li Novak

Kraljevsko visočanstvo

2010-04-06T23:59:00.004+02:00

Kraljevsko visočanstvo, Tomas Man

Ocena: * * *

Tema ovog romana – život princa Klausa Hajnriha – naizgled je netipična za Mana. Zašto bi se pisac, čiji su glavni interes psihološke i filozofske protivurečnosti u ljudskoj prirodi, bavio biografijom princa i njegove porodice? Ali, ako čitalac zađe dublje u ovo štivo, otkriće mu se da je u pitanju pravo manovsko delo, možda ne u rangu Čarobnog brega ili Tonia Kregera, ali sigurno zanimljivo i privlačno.
Verovatno se svako ponekad zapita – kako je biti u kraljevskoj koži? Šta “njegovo visočanstvo” jede, kako provodi slobodno vreme, s kim se druži, kakav mu je smisao za humor, da li mu je zbog raskoši i privilegija s kojima živi makar umerena sreća zagarantovana...
Princ Klaus Hajnrih vodi precizan život, imajući brojne formalne i ceremonijalne obaveze. Te obaveze se smatraju važnim, ali one su zapravo prazne formalnosti, mahom lišene smisla. Princ ne odlučuje; on prisustvuje, uveličava, otvara svečanost, pojavljuje se... Princ ne radi ništa važno.
On je uvek na izdvojenoj poziciji, daleko od ljudi i stvarnosti. Jedna ruka Klausa Hajnriha od rođenja je zakržljala, ali je on, izvežbano, uvek drži iza leđa, da taj dokaz prinčeve fizičke nesavršenosti ne bi žalostio narod. Njegovi srednjoškolski drugovi i profesori su unapred izabrani kako bi bili što bolje okruženje za budućeg kralja. Svaki detalj je unapred određen. Distanca između Hajnriha i svih drugih nikad ne nestaje. Kada se on pojavi među drugovima, njima je neugodno da zbijaju šale. Nikad nije “jedan od njih”, uvek je posebna egzistencija. U detinjstvu, pa i kasnije, on poznaje samo dvorski život. Kada slučajno nabasa, u dvorskim lavirintima, na obućara, čoveka iz naroda, i čuje njegov jednostavan govor o svakodnevnim stvarima, za malog Hajnriha to predstavlja snažan emotivan doživljaj.
Toliko određen formom i spoljašnjim, Hajnrih postaje rob svog rođenjem zadobijenog položaja. On ne čini ništa impulsivno, nagonsko, prirodno, svaki njegov akt je osmišljen i ograničen.
Žena koju voli ne poklanja mu poverenje jer ne veruje u iskrenost njegovih osećanja, videvši čitavu njegovu egzistenciju kao niz neiskrenih ponašanja.
Klaus Hajnrih je pre svega sam, daleko od svakog čoveka.
I u ovom delu, Man ne zaobilazi svoju glavnu temu – antagonizam između duha i života. Izražena je, između ostalog, u likovima pesnika i njegovog prijatelja. Dok pesnik piše o ljubavi, njegov prijatelj je proživljava. Tako je u svetu.
Ovaj roman, objavljen 1909, na površini je romansirana biografija jednorukog princa Klausa Hajnriha i “dvorski roman”. Ali, reč je, kako to često biva kod Mana, o složenoj alegoriji.
Ne radi se tu zapravo ni o kakvom princu. Roman govori o životu izdvojenog pojeadinca – umetnika – samog Tomasa Mana, i o njegovom položaju u širem društvu. Pisac je povremeno voleo da objašnjava svoja dela, a o romanu Kraljevsko visočanstvo kaže: “Aluzijama ispunjena analiza prinčevskog života kao formalnog, nestvarnog, nadstvarnog, jednom reči artističkog, i rešenje koju uzvišenost nalazi u ljubavi: to je sadržina mog romana.”

Li Novak

Mali princ

2010-03-21T11:35:00.003+01:00

MALI PRINC, strip album, Žoan Sfar, po delu Antoana de Sent Egziperija, Veseli četvrtak, 2009.

Izdavačka kuća Veseli četvrtak još jednom nas je prijatno iznenadila, objavljivanjem strip albuma rađenog po čuvenom romanu. Pre nepunih godinu dana ovaj strip je objavljen u Francuskoj i to je prva stripovana verzija Egziperijevog dela.
Za ovaj rad, autor je dobitnik Nagrade za najbolji grafički roman, po izboru francuskog književnog časopisa Lir, i Nagrade za najznačajniji strip za mlade prestižnog međunarodnog strip festivala u Angulemu.
Sfar je jedan od najpoznatijih savremenih francuskih strip crtača. On je sa puno pažnje i takta pristupio iscrtavanju romana Mali princ, ne narušavajući integralni tekst. Roman je i po svojoj osnovnoj strukturi pogodan za formu dijaloga i likovnu obradu. I Brižit Fendakli, koja je radila kolorizaciju, doprinela je sveukupnom utisku. Boje nisu u funkciji bukvalnog oslikavanja mesta zbivanja, već predstavljaju raspoloženja i osećanja likova, što u ovom romanu i jeste najbitnija nit. Pustinja može biti ljubičasta ili teget, a lepa ruža zlatne boje peska.
Melanholična i kontemlativna atmosfera romana zadržana je i u strip albumu. Ona je ovde i naglašenija nego u romanu, jer se Žoan Sfar pored literarnih sredstava služi i likovnim – crtežom i bojom. Njegova interpretacija Egziperija je više na nivou osećajnosti nego u tekstu, koji i nije menjan. On ima više sluha za one crte malog princa koje odražavaju opšteljudsku tugu i egzistencijalnu uznemirenost.
Obiman i luksuzno opremljen strip album, na 110 tabli, pruža pravo zadovoljstvo čitanja čuvene bajke za odrasle, koja se uvek pročita više puta u životu. Ovu adaptaciju je odobrila Egziperijeva porodica, jer je zadovoljila njihove stroge kriterijume. Ako ste ikad čitali Malog princa, onda će vas zanimati kako su naslikani slon u utrobi zmijskog cara, ovca bez brnjice, uobražena ruža vredna ljubavi, lisica koja želi da bude pripitomljena, usamljeni kralj, fenjerdžija, poslovni čovek, naučnik ili pijanac koji pije da bi zaboravio da se stidi što pije. U prikazu stanovnika čudnih planeta, Sfar naročito pušta mašti na volju, u likovnim rešenjima udaljujući se od originala. I lik avijatičara dobio je svoj izraz u Sfarovoj vizuri.
Izdavačka kuća Veseli četvrtak i ovim izdanjem potvrđuje svoj ugled i bitnu ulogu na domaćoj strip sceni. Pored strip albuma, oni objavljuju i kolekcionarska izdanja. Aktuelna su prva dva kolekcionarska izdanja kultnog stripa Dilan Dog, od kojih svako sadrži po tri epizode. Kolekcionarska izdanja i albumi mogu se kupiti u specijalizovanim striparnicama Trafika i Inmedio, ili naručiti telefonom. A na kioscima se mogu kupiti obična izdanja. U ponudi su stari dobro poznati strip junaci – Zagor, Marti Misterija, Teks, Mister No, Komandant Mark, kao i neka nova imena – Dragonero, Dampir, Bred Baron ili Leo Palp. Ljudi iz Veselog četvrtka se trude da stripovska umetnost povrati bar deo one popularnosti koju je nekad imala.

COMIC BOOK LITTLE PRINCE IN SERBIAN
LANGUAGE

The famous novel written by Antoine de Saint-Exupery finally has got its drown form, in comic book. The comic album Little Prince has been published in France, at the end of last year. The author of this interesting issue is well known French drawer Joan Sfar and the colorization was done by Brigit Fendakly.
Comic book Little Prince has won several significant rewords, on example – The reward for the best graphic novel and The reward for the best comic book for youth. Now, Serbian audience has the opportunity to read this issue on their own language, thanks to Belgrade publishing company Jolly Thursday, specialized for comics.
The author Joan Sfar didn’t want to change Saint-Exupery’s text, he was faithful to the original novel. But he added his own visual artistic interpretation. In the center of his imagination are prince’s personality, his hopes and illusions, curiosity, sorrow and dark thoughts. In drawer’s artistic point of view, desert could be violet or dark blue, when the prince is sad, and the rose could be gold, because that complies with her beauty.
This comic book has 110 pages and luxury equipment. It will give the real literary and artistic satisfaction to the readers, whatever age they might be. Little Prince is specific kind of book, which is red several times in a life time. In every following reading, we always find something new in it and we have a different view of events. It was the author’s intention.
Publishing company Jolly Thursday is trying to revive in a last decade almost deceased Serbian comic market. They have published a number of popular comic issues and comic books. In specialized stores one could by the collector’s issues. Regularly issues could be bought on every kiosk.

Li Novak

Providne priče

2010-03-17T20:47:00.010+01:00

PROVIDNE PRIČE, Ljudmila Ulicka
Ocena: * * * *

Zašto žene lažu? Ulicka na pronicljiv i poetski način osvetljava fenomen ženskog laganja.

Ona je savremena ruska književnica koja stvara u Moskvi.
Slatka joj je frizura (tako ću i ja izgledati u njenim godinama:). Posle naučne karijere, posvetila se pisanju romana, drama, scenarija i pripovedaka. Najpoznatije delo joj je roman Medeja i njena deca, za koji je dobila mnoge nagrade.
Providne priče je zanimljiva zbirka pripovedaka koje imaju zajedničku premisu – žensku laž. Priče su međusobno nezavisne, povezuje ih samo junakinja koja se javlja u više njih – Moskovljanka Ženja.
Kako žene lažu?
„Uzgred, nehotice, besciljno, strasno, iznenada, neprimetno, nedosledno, očajnički, savršeno bezrazložno...“
A zašto žene lažu?
„Nekakvom računu, koristi, isplaniranoj intrigi – tu mesta nema. To je samo pesma, bajka, zagonetka. Ali, zagonetka bez odgonetke.“
Podrazumeva se da je ženska laž drugačija od racionalne i logične muške. Žene uglavnom lažu da bi doživele, ili kod drugih proizvele, nove emocije; emocije koje nemaju razloga da osećaju u svom realnom životu.
Zato trinaestogodišnja Ljalja izmišlja romansu sa tridesetogodišnjim slikarem pričajući je sa mnogo realističnih i uverljivih detalja; lakomislena Engleskinja stvara lažnu ličnu tragediju, ispunjavajući je umrlom decom; stara profesorka izmišlja svoju poetsku karijeru koristeći naivnost svoje učenice, podmećući joj stihove slavnih pesnika kao svoje... Žene lažu sa strašću i sa puno nadahnuća.
Odlična je priča Srećan slučaj, o ruskim prostitutkama u Švajcarskoj. Ove žene, najčešće ružnih i prozaičnih sudbina, umotavaju svoju nesreću u uzbudljive laži i fantastične priče sa puno obrta; a ipak, sve priče liče jedna na drugu, kao da su sve gledale isti film.
Kako kaže u uvodu, autorka pravi malo književno istraživanje na temu laži, bez pretenzija na razrešenje. Ove laži su predviđene – za čitanje i uživanje.

Li Novak

Legende

2010-03-09T23:48:00.004+01:00

Legende, Tomas Man

Ocena: * * * * *

- Zamenjene glave
- Zakon
- Izabranik

Šta se dešava kad stavite glavu pametnog muškarca na telo njegovog zgodnog prijatelja? Mislite da ste dobili ono što zaslužujete? E, ali…

Za razliku od većine svojih kolega prevodilaca, kojima su Manova dela prevelik zalogaj, Branimir Živojinović se uspešno izborio sa tri zahtevna teksta Zamenjene glave, Zakon i Izabranik. Prva dva su duže novele ili kratki romani, a treći je obiman roman. Skupljeni su ovde pod nazivom Legende što nije Manov naslov, već intervencija izdavača koji je bio podstaknut njihovim mitološkim podtekstom. Čuvena manovska ironija i ovde je prisutna. Dela jesu zasnovana na mitu i legendi, ali su ti isti mit i legenda podvrgnuti parodiji. Dobijamo prikaz uzvišenih okolnosti uspostavljenih božanskom intervencijom, a s druge strane detaljno i trivijalno opisivanje božanske sile, kao iz usta kakve Frau Gabrijele. Sva tri dela nastala su u piščevim poznim godinama, u trećoj fazi umetnikovog rada. Okretanje Mana ka mitskim sižeima može se protumačiti promenom njegovog ukusa, koji se u ovoj fazi od građansko-individualnog okreće mitskom kao opšteljudskom, i težnjom da se „uzme mit iz ruku fašističkih mračnjaka“.

Zamenjene glave je bizarna i vrtoglava priča, nastala na podlozi stare indijske legende. Siže: dva prijatelja su, sticajem fantastičnih okolnosti, zamenili glave. A između njih je jedna žena, Zita (značenje njenog imena je „brazda“, što predstavlja njenu pasivnost), njihova zajednička ljubav. Suprotnost između duha i života (na drugačiji način posmatrana u savršenom kratkom romanu Tonio Kreger) i ovde je u centru pažnje. Ljudska glava simbolizuje duh, a trup bez glave simbolizuje telesnost. Simbolika i bukvalna i banalna, ali oštra i nedvosmislena.
Zita je žena koja se koleba između dva, i nikako da odluči šta joj je milije i važnije. A pritom uživa u obojici. U njoj je snažna iracionalnost, u novom, fontrirovskom smislu, u značenju prirodne nezaustavljive sile. Njena čula traže da utole glad i ona smišlja racionalna objašnjenja kako bi imala najbolje od obojice.
Šopenhauerovsko i ničeovsko, i u ovom delu su glavne filozofske niti. Za Šopenhauera je svet nešto vanracionalno, izraz slepe volje, koji treba ukinuti. Za Ničea je duh protivnik pravom životu. Likovi zauzimaju neke od ovih pozicija, opravdavajući svoje trenutne izbore.
Citat: „Reče ove mutne reči, zgrabi mač sa tla i sam sebi odseče glavu od trupa.“

Zakon je najmanje uspelo delo iz ove zbirke ironičnih legendi. Mojsije stvara boga na silu i po svaku cenu, a na isti način hoće da neprosvećeni divljački narod bogu privede. Aluzije na fašizam su jasne.

Izabranik je najobimnije delo u ovom izboru. Groteskna povest o čoveku koji okajava svoje grehe provodeći 17 godina na steni iznad vode, hraneći se „zemljinim mlekom“. Tumači su u tome između ostalog videli alegoriju Nemačke, koja mora da okaje svoje grehe, a to ne može biti ni kratkotrajno, ni lako.
Idealna ljubav, kakva samo može biti incestuozna veza između brata i sestre blizanaca, mora biti plaćena preteškim ispaštanjem.
Citat: „A pod svim tim je mahovinasto biće, kad ne bi spavalo, puzeći odlazilo do materinskih grudi, pa se zasićeno, s nešto soka što mu se slivalo niz bradu, vraćalo na ivicu stene...“
Svo telesno ispaštanje, sa svim propratnim, gadnim i dirljivim, manifestacijama, Man stavlja čitaocu direktno ispred očiju, da dobro pogleda i da se uveri. Telo se posle sedamanest godina skupilo, izobličilo, svelo na minimum postojanja. Ali je duša u njemu ono što je netaknuto.
Sa prevodima Manovih knjiga često ima problema. Diskurs njegovih romana i pripovetki veoma je komplikovan. Mnogi prevodioci su se hrabro upuštali u avanturu, ali se nisu izborili sa alom. Čak ni velika Anica Savić Rebac nije uspela da čitaocima na najbolji način približi klasično delo Smrt u Veneciji. Današnji prevodioci zarađuju uglavnom po sudnicama, i retko kome pada na pamet da se vrati Manovim delima. A ona definitivno zaslužuju nove, bolje prevode, zbog neprocenjive umetničke i filozofske vrednosti.

Li Novak

Padač

2010-02-28T23:02:00.002+01:00

PADAČ

Don DeLilo, Geopoetika, Beograd, 2008.

Ocena: * * * *

Iz obimnog opusa jednog od najznačajnijih savremenih američkih autora, Dona DeLila, do sada su kod nas objavljeni romani Kosmopolis, Bodi artist i Podzemlje, a 2008. godine i roman Padač.
Glavna tema ovog romana su teroristički napadi 11. septembra i sve posledice koje su ostale na ljudskim dušama. Izbor ove teme nosi izvestan rizik, jer neretko se desi da „pojede“ romane u kojima se o njoj piše. 11. septembar je granična situacija, kulminacija savremenog ludila i pobeda boga rata. Nameće se pitanje: da li je ova tema uopšte podložna literarnoj obradi? Još uvek ne postoji vremenska distanca. Višestruka je simbolika ovog datuma. Kolektivna svest je izmenjena, uobičajeni pojmovi dobijaju novo značenje, u psihološkom i političkom smislu. Metro stanice više se ne doživljavaju kao siva i sterilna mesta na kojima se čeka gradski prevoz, već kao – mete.
DeLilovi romani deluju toplo i intimno, ali ne sentimentalno, bez obzira o kojoj temi da piše. On je majstor poetizovanja svakodnevnog života. Kao da je pripovedač neko ko može sve da razume i koga se sve tiče. U opisu događaja, manje je bitno šta se objektivno dogodilo, a zaista je bitan – subjektivni doživljaj stvarnosti. Pisac koristi specifičan oblik pripovedanja u 3. licu: Pripovedač je empatičan, širokih nazora i pun razumevanja, on nije samo sveznajuće oko, već i sveosećajna duša. On je „otvoreni glas“ kroz koji progovaraju razne tačke gledišta i lični emocionalni sistemi junaka.
Likovi su psihološki veoma kompleksni i njihove emotivne reakcije su životne i neočekivane. Naročito posle takvog „okidača“ kao što je 11. septembar. Savremeno zlo je teško objašnjivo i teško razumljivo. Ono sklanja osećaj bezbednosti iz sveta (ne postoji više nigde sigurno mesto).
Umetnik, koga su mediji prozvali Padač, pravi performanse koji asociraju na 11. septembar. Padač je i metafora za savremenu umetnost, umetnost koja problematizuje samu sebe, sopstvenu ulogu, tematiku i recepciju.
Nema katarze na kraju romana. Sve je samo onako kako jeste.
DeLilo je naročita pojava u mnoštvu savremenih pisaca koji liče jedni na druge, i možemo unapred da preporučimo i ostale knjige koje će biti objavljene kod nas. On liči samo na sebe, a to nije nimalo lak zadatak.

Li Novak

Konačna istina

2010-02-25T18:12:00.004+01:00

KONAČNA ISTINA, Veroslav Rančić, Dereta, 2009.

Ocena: * * * *

Ambiciozno delo Izdavačke kuće Dereta postavlja pred sebe važan zadatak: da preispita novije istorijske činjenice iz perioda pred 2. svetski rat. Planirano je i snimanje igrane serije po ovom istorijskom romanu, kako bi se šira javnost zainteresovala za osetljivu nacionalnu temu.
U centru pripovedanja je tragična sudbina princa Pavla, izgnanog iz otadžbine, koji svuda ostaje samo emigrant i čovek bez zemlje. Iako im posle pustoši Kenije i Južnoafričke republike bude dozvoljeno da se presele u Evropu, prinčevska porodica ni tu ne nalazi mir. I pored titule, oni nemaju ni moć ni slobodu. Samo su marionete u rukama moćnika. Autor pokazuje blagonakloni odnos prema prestolonasledničkoj porodici, pa je roman donekle njihova romansirana biografija.
Delo je napisano „visokim stilom“, uz povremeni patos i arhaični diskurs. Takav postupak odgovara tematici, jer dočarava patinu koja je pala po događajima.
Odlično je opisana sva kompleksnost skrivenih političkih igara. Njihova žrtva može biti svako, bez obzira na trenutni položaj ili moć. Sigurnost je samo privid. Pisac pokazuje veliko znanje kada obrazlaže različite političke opcije i njihove motivacije. Time se postiže uverljivost prikazanog sveta i opravdava težnja ka verodostojnosti.
Na balkanskoj vetrometini svi su žrtve politike nesporazuma i nije nimalo lako razlučiti ko je prav, a ko kriv. Našoj nacionalnoj istoriji potrebno je malo preispitivanja i drugačijih vizura, a pisac Rančić daje svoj doprinos.

Li Novak

Antologija srpske urbane poezije

2010-02-01T21:58:00.006+01:00

ANTOLOGIJA SRPSKE URBANE POEZIJE

Ocena: * * * * *

U vreme kada, barem naizgled, dominiraju drugačije vrednosti, čini se da je poezija izgubila svoje nekadašnje mesto. Ipak, istina je da je poezija samo izmeštena. Ona (još) uvek ima svoje pisce i čitaoce, svoje teme, figure i metode. Srpski književni prostor nije izuzetak od globalnog stanja.

Zato je veoma značajno izdanje Izdavačke kuće Samizdat – Antologija srpske urbane poezije, sa podnaslovom „Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam“. Pesme je izabrala Radmila Lazić, a zastupljeni pesnici su: Danica Vukićević, Dragoslav Dedović, Zvonko Karanović, Nataša Žižović, Srđan Valjarević, Nenad Jovanović, Milena Marković, Miloš Komadina, Nina Živančević i dr.

Ovi pesnici imaju mnogo toga zajedničkog. Napustili su do nedavno moderan hermetizam i apstraktnost. Okreću se konkretnom, svakodnevnom, živom, savremenom, prisutnom. Grad je jedan od glavnih likova i on korača uporedo sa lirskim subjektom, menja se, raste, pokazuje različita lica i ima svoje priče.
Neki od ovih pesnika zanemareni su i neprihvaćeni od strane "zvanične" kritike, bez pravih razloga. Na primer zato što, iako pišu i misle na srpskom, ne žive u Srbiji. Pesme iz antologije obeležene su devedesetim godinama, kao i životi autora, kao i životi sviju nas. Nemaština, miloševićevska Srbija, rat i njegovi tragovi, sve je to neizbežno prisutno u knjizi.

Poezija i jeste doživljaj stvarnosti, odgovor na stvarnost kao takvu. Po nekim teorijama, poezija je viši stepen komunikacije, kojom komuniciraju oni što duboko osećaju unutrašnjost života. Pa kako onda iko od trgovaca knjigama može reći da ne postoji potreba za poezijom, da nema pesnika ni čitalaca? Ova antologija nas uverava u suprotno – ima vrlo značajnih pesnika, koji istrajavaju, objavljuju i po 8, 9, 10 knjiga i koji tiho pronalaze svoju književnu publiku. Oni nisu prepoznati i priznati klasici. Oni žive i pišu danas i za današnje čitaoce.

Danica Vukićević je pesnikinja koja u lirskim fragmentima pruža mnogo strasti i nervnog uzbuđenja. Njen pesnički glas je uznemiren i kroz njega progovara stalna napetost između lirskog „ja“ i sveta.

Kroz pesme Dragoslava Dedovića progovara (nepremostivo) iskustvo proteklih ratova i života u egzilu. Njegova poezija nije ni opora ni patetična, već je srčana i moćna. Ratni zločinci koji raspravljaju o Rilkeu, žrtve koje sa njima piju kafu, zemlja u kojoj je sve toliko strašno da je to za umreti od smeha – teme su Dedovića koji zna da je iskustvo rata trajno, i ne pokušava da iz te datosti iskorači. Tu je, u njoj, to je život.

Zvonko Karanović je možda najpoznatije pesničko ime iz zbirke. Za njega je bitna rokenrol kultura i tekuća stvarnost, o kojoj govori jasno i otvoreno, jezikom svoje generacije. Najpoznatije pesme su mu: „Ovo nije savršen svet (koji želiš za sebe)“ i „Veliki umor“. U obe je tema miloševićevsko vreme, na koje i naslovi asociraju, sa svim konkretnim teškim, besmislenim ili smešnim pojedinostima.

Srđan Valjarević je takođe afirmisan pisac, čija dela su doživela niz prevoda i dobitnik je važnih evropskih nagrada. Podjednako su privlačni za čitanje njegovi romani i pesme. Roman Komo nedavno je za domaće tržište preveden na engleski i objavljen u izdanju Geopoetike u ediciji Serbian Prose at Translation. U pesmama, Valjarević govori često iz autsajderske pozicije, iz vizure ljudske slabosti. Ova pozicija mu omogućava da dopre do srži stvari, postižući specifičnu emocionalnu ogoljenost.

Mlada pesnikinja Nataša Žižović objavila je samo dve zbirke, ali se istakla zanimljivim i originalnim pripovednim tonom. Poezija Nenada Jovanovića je postmoderna, ali lišena suvišnog hermetizma, a Dragana Mladenović je mlada subverzivna pesnikinja i buntovnik s razlogom. Srpskoj pomalo uspavanoj književnoj sceni, koja se previše oslanja na široj publici poznata zvučna imena, i na izdanja koja trgovci postavljaju u knjižarske izloge, definitivno su potrebne ovakve knjige.

Li Novak

Telemahova odiseja

2010-01-31T11:26:00.003+01:00

TELEMAHOVA ODISEJA Dimitris Mingas

Ocena: * * *

Mladić iz današnje Grčke zove se isto kao Odisejev sin i ima sličnu sudbinu. Ali sve ostalo se razlikuje od očekivanog.
Ovaj roman jeste osvrt na mit i njegova nova interpretacija, na humorističan i groteskan način. Glavni junak je seoska luda koji sve radi naopako. Kada se zaljubljuje, udvara devojci, svira u orkestru ili se bori u ratu, on jedino uspeva da napravi haos i iznervira sve oko sebe. Desakralizacija mita i prenaglašena prostodušnost lika, kao i groteska koja prožima čitavo literarno tkivo, tvore svojevrtsan rableovski svet, gde je sve okrenuto naglavačke.
Nakon čitanja romana Telemahova odiseja, ostaje utisak da je zabavni efekat postignut. Ali, nameće se i pitanje: da li se može svako baviti mitom, na bilo koji način i, možda, bez pravog razloga? Izgleda da može. Drevni mitovi ostavljeni su na milost i nemilost post postmodernističkoj vizuri i savremenim piscima, sa ili bez pravog književnog talenta.

Li Novak

Grand Hotel

2010-01-31T11:05:00.003+01:00

GRAND HOTEL, Jaroslav Rudiš

Ocena: * * * *

Po novoj knjizi mladog češkog pisca Jaroslava Rudiša snimljen je istoimeni film.
Mesto zbivanja je gradić Liberec, najkišovitiji grad u Češkoj. U njemu živi tridesetogodišnji Flajšman, koji pati od raznih savremenih „boljki“. Nema ljubavni život, ali se savršeno razume u vremensku prognozu i može da predvidi kretanje oblaka. Egocentričan je i pomalo nastran, baš koliko i prosečan čovek 21. veka. Njegov glavni problem je nemogućnost napuštanja Libereca, zbog stare traume. Nema spoljašnjih prepreka, ali je unutrašnja prepreka toliko jaka, da doživi napad svaki put kad se približi granici koja deli Liberec od sveta. Taj momenat je glavni pokretač radnje.
Druga bitna tema je češka nacionalna trauma – sudbina sudetskih Nemaca u pograničnim mestima. Mladi autor se hrabro upušta u ovu osetljivu tematiku, sa namerom da proizvede izvestan katarzični efekat.
Velika vrednost romana je u ležernom i duhovitom stilu kojim je pisan.

Li Novak

Najbolje namere

2010-01-16T23:15:00.003+01:00

NAJBOLJE NAMERE, Ingmar Bergman

Ocena: * * * *

Reč je o dugo očekivanom romanu od strane poštovalaca Bergmanovog kinematografskog opusa. Slavni Šveđanin autor je filmskih remek-dela poput Krici i šaputanja, Persona, Sedmi pečat, Divlje jagode i mnogih drugih. U njegovom režiserskom opusu dominira zagledanost u tamniju stranu ljudske egzistencije – u ludilo, psihodeliju, bolest, smrt, emotivne opsesije i slično.

U romanu Najbolje namere ne nailazimo na takav osnovni ton. Ovo delo režiser je pisao u svojim poznim godinama, pa se u njemu oseća izvesna pomirenost sa svetom, kao i u nekim filmovima iz tog perioda. Reč je o međužanrovskom tekstu, koji koketira sa romanom, scenarijem i memoarima; o fiktivnoj pripovesti o mladosti i ljubavi Bergmanovih roditelja, delimično zasnovanoj na stvarnosnim činjenicama.

Konstrukcija iz naslova je ključna za razumevanje ovog dela. Sve se čini iz najboljih namera. Ljudi, misleći najbolje, mogu unesrećiti i uniziti jedni druge.

Li Novak