booklover

NOTES - ART IMPRESSIONS

“Melancholia”  director Lars von Trier,
film

Mark: * * * * *

I get attached to Von Trier, more and more with every new movie. Citiraću prijatelja – “That Fon Trir is a misanthrope, but talented as a devil!”
(Mada mi favoriti ostaju Manderlej i Antihrist.)
Depresija je nekad zanimljiva. Only the high quality people become depressed because of the low quality World. A ovaj svet realno nije ni za šta. I kad bi naišla neka planeta-uništiteljka, bilo bi  BAŠ super...
Kirsten Dunst is in a role of depressive Justin. In Justin’s eyes, nothing in a world is powerful enough to make her happy. Ni dobar frajer, ni raskalašno venčanje, ni porodična ljubav, ni seksi posao... Ona je toliko divna, pametna i lepa, ali to ne služi ničemu, jer će u svakom slučaju uništiti sebe i svakog ko joj se približi. She will destroy everything which is destroyable, jer je to uništenju bilo sklono, a tako je i zaslužilo.
Svi smo mi pomalo Džastin. A znam jednog baš takvog, što tamo daleko ćuti i šuška, i mogao bi da bude sve, ali je bolje da ne bude ništa.
Kirsten mora biti prilično luda, kad uspeva da ovako odigra. Liči mi na mene, imamo te tanke varljive usne.

Li Novak

NOTES - ART IMPRESSIONS

“Die Liebhaberinnen” – Elfriede Jelinek,
novel
Ljubavnice. Women lovers.

Mark: * * * * *

Brigita and Paula are searching for love, traže svog muškarca, muža. Budućeg oca slatke, kreštave, gladne dece. Finansijera nameštaja, putovanja u Italiju, nameštaja. One misle da to tako mora; it should be like that, it has to be like that – they think. They are trapped in their feminine roles. Njihovi muškarci takođe su zarobljeni u svojoj ulozi muškarca – stoke, emotivno otupljenog bića.
Svi su zarobljeni u ulogama koje su im servirane. Nema tu mnogo mrdanja, levo, desno. Ima nasilja, nehigijene, poniženja. I samo malo poetike. And just a little bit of the poeticism.
Mnogo volim kad me stil neke knjige podstakne da pišem nešto.
Posle čitanja Ljubavnica sam napisala široko-emotivnu priču koja se zbiva u Ženevi.
Elfride je hipersenzibilna u svom stilu, i empatična za sve muke ovog sveta.
Ne deli se baš uvek Nobel’s price nekom ko je pogodan i zgodan gomilici privilegovanih Šveđana, kako se priča. Elfriede je vrlo nezgodna i oštra. And she earned it.

NOTES - ART IMPRESSIONS

“Stripologicon” – group of authors,
grafička novela

Mark: * * * *

Little Greek crew have made a real philosophical novel in a form of comic book. U njemu se prikazuje život filozofa Bertranda Rasela i njegova dušegubna potraga za apsolutnom istinom i sveobuhvatajućom logikom. Kako pamet ume da boli, nacrtali su nam vešti i samosvojni strip autori,  sa dinamičnim i energičnim pristupom crtežu i kolorisanju.
Zanimljivo i filozofski zakukuljeno. Don’t come even near the Stripologicon, if you are not in a philosophical mood in that moment. But if you are, bite it and enjoy.

Li Novak

           METAMORFOZE GLAVNOG LIKA
            U ROMANU PREDEO SLIKAN ČAJEM


             GRAĐENJE LIKA
   
 Postoje neke zajedničke crte koje uočavamo na likovima u svim romanima Milorada Pavića. Oni nisu psihološki iznijansirani, vidljiva su najčešće samo elementarna osećanja – strasti i iracionalni nemiri; nema opisa fizičkog izgleda, sem neke upadljive fantastične ili groteskne crte. Ti likovi su apstrakcije, ali životne, čulne, konkretizovane snagom sopstvenih stremljenja koja najčešće imaju poreklo u nesvesnom. Oni su smešteni u konkretno, istorijsko vreme (prostor), ali često zalaze i u mitska područja i fantastične sfere. Pisac ih oblikuje na više načina: nizanjem grotesknih osobina i tajanstvenih postupaka; visokom frekventnošću određenih reči, reči sa ¨nabojem¨ (kod lika kojim se ovde bavimo – Atanasija Svilara – to su ¨voda¨, ¨ćutanje¨ i ¨brzina¨); navođenjem genealoškog stabla i do deset kolena unazad (po karakter i sudbinu Atanasijeve ljubavi – Vitače Milut, odlučujuće je njeno poreklo, po ženskoj liniji) i dr. Likovi kod Pavića deluju kao oživotvorene ideje, snovi i misli. Atanasije Svilar je ovaploćenje nesvesnog koje traga za identitetom. Takođe, kako ističe Petar Pijanović – ovaj lik se u romanu nalazi u trostrukoj ulozi: on je lik, pisac i čitalac knjige o sebi.*

             NEPOSREDNI SUSRET SA PROŠLOŠĆU I MITOM

        ¨Pavić je vratio priču samim njenim izvorima, ispisujući je kao svojevrstan postmodernistički mythos, a znamo da je početak priče upravo u mitu.¨** Mit o kome je reč u Predelu slikanom čajem pripada vremenu samog utemeljivanja hrišćanske vere. Mitopoetički supstrat novozavetne priče o idioritmicima i kenobitima, utkan je u
_____________________

*Petar Pijanović Pavić, Filip Višnjić, Beograd, 1998, str.244.
**Petar Pijanović Pavić, u ¨Pojmovniku¨: Sava Damjanov o pojmu ¨nemimetički diskurs¨, str.354.


delo kao osnovna potka povesti o Atanasiju Svilaru, čoveku kraja 20-
og veka, koji je, u početnoj situaciji romana, izgubljen u sebi i u svetu.
        Mit govori o drevnoj podeli monaha, u trenu kada su uvideli da nisu svi ljudi isti, na dva reda: samce – idioritmike i opštežitelje – kenobite. Glavno obeležje idioritmika je ćutanje u srcu, a kenobita tišina u srcu. Podela među bratstvima je oštra. Ona se ogleda u zanimanjima, spoljašnjim obeležjima, ličnim osobinama. To je u početku konvencionalizovani, a potom postaje prirodan red stvari. Brojne podele na dva u organizaciji dela – ženski i muški princip, samci i opštežitelji i dr. – označavaju metafizičku pripovedačevu čežnju, kao i čežnju čoveka 20-og veka, za osnovnom organizacijom, koje u svetu više nema.
        Ova mitološka podloga ubrzo se vezuje i od nje dalje ne odvaja, za sudbinu glavnog lika, arhitekte Atanasija Svilara, pa se tako ljudska sudbina očituje kao razapeta između racionalnog i kolektivno nesvesnog. Svilar se, u početnoj tački svog putovanja kroz ovaj roman, ispoljava kao intelekt i racio, ateista i nedefinisani komunista, i kao talentovani arhitekta sasvim neuspešan u svojoj struci. Svilarev sin očevo bavljenje arhitekturom opisuje metaforom ¨zgrade bez senki¨. Atanasije ima punu svest o svom neuspehu i nadalje radnju pokreću njegovi pokušaji da odgonetne tajnu sopstvene sudbine i dopre do ličnog smisla. U realističkom ključu primećujemo neobičnost i nestandardnost Atanasijevih projekata, koji se ne uklapaju u sistematsko sivilo vremena, pa stoga i ne dobijaju mogućnost da budu podignuti, ne dobijaju novac. Na samom kraju romana Atanasije će imati sopstveni novac za gradnju, ali tada, ostavši bez stvaralačkog impulsa, neće više umeti da stvara, već jedino da sprovodi u delo najveću izdaju umetnosti – kopiranje.
        Svilar prvo pokušava da dođe do suštinskih odgovora istražujući sopstveno seksualno iskustvo, crtajući ¨dijagram slatkih mesta¨, sa mišlju: ¨Svi polni činovi u svemiru u nekoj su vezi, u nekom međudejstvu.¨ Ali, taj pokušaj ne uspeva. Uvek mu nedostaje nešto da sastavi sliku o sebi. Sudbinski znaci nisu nevidljivi, oni su samo skriveni. Ono što nedostaje njegovom viđenju sveta jeste izlazak iz okvira mimetičkog predstavljanja. Onaj drugi svet – lična istina, može se sagledati tek ako se čovek izmakne iz matice pojavnog i ako svoje spoznajne napore postavi mimo/izvan vremena.
        Prvi korak ka Svilarevom izlečenju (od izmaglice racionalnog gledanja) nalazi se u bolesti. To je cvetna groznica, čije će tragove junak osećati čitavog života, i izlečen, jer će rano proleće ostati doba u koje je uvek nesrećan. Cvetnu groznicu Atanasije doživljava kao simptom svog neuspešnog života, a to je istovremeno i pokretački impuls u potrazi za pravim ocem. Motivom cvetne groznice sugerisana je ideja o psihološkom poreklu bolesti, sa korenima u književnom nasleđu (ideja koju je Tomas Man upečatljivo izrazio u Čarobnom bregu). Ova zamisao se dalje varira – otac Luka saopštava glavnom liku: ¨Vaša bolest je ovde jako delatna.¨* Na Svetoj Gori divlja bolest u junaku, naročito u presudnim trenucima njegove potrage za ocem i živom susretu sa ličnim i nacionalnim duhovnim korenima. Čitav ¨Mali noćni roman¨ u znaku je junakove kontemplacije i otvaranja drugog oka – otvaranja ka iracionalnom. Cvetna groznica ga je u ranijem životu, pre dolaska na Hilandar, branila od istine i spoznaje, sve dok bolest nije osetio na drugačiji način – kao spoljni prikaz unutrašnjeg stanja i zatim putokaz ka spoznaji. Na samom kraju ¨Malog noćnog romana¨ Atanasije je izmenjen - ¨Sada je i on video noću i gledao šta vidi.¨** Tada jenjava cvetna groznica pošto je njeno prisustvo izgubilo simboličku i psihološku svrhu.
        U ¨Malom noćnom romanu¨ Atanasije je putnik, koji povremeno biva svestan značaja svog puta - ¨I ja sam deo nekakvih talasa koje prenosim i neznajući to...¨*** Do svetogorskih prostora stiže vođen iracionalnom slutnjom i metafizičkim sećanjem. Tu dolazi u susret sa zakonitostima drevnog mita i uspeva da postavi dijagnozu svog neuspeha u struci i snažnog osećanja uzaludnosti. Tada, u svetogorskoj atmosferi dodirljive duhovnosti, Svilar prepoznaje u sebi idioritmika, onog kome nije dato da gradi, jer arhitektura pripada bratstvu kenobita. Tada razume i da je Srbija pogrešno mesto za njega, budući da sva vlast pripada opštežiteljima-kenobitima, a on, pripadnik generacije ¨onih čiji su očevi dobili rat¨ mora da nađe neki novi prostor, ako hoće da preokrene situaciju u svoju korist. Lik Atanasija
_____________________

*Milorad Pavić Predeo slikan čajem; Svetlost, Sarajevo, 1990, str.76.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.105.
***Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.41.




nosi u sebi i glas nacionalnog nesvesnog koje se budi na prostoru iz koga je poteklo. Sasvim je druga priča ono šta će Atanasije sa tim probuđenim nesvesnim učiniti u drugom delu romana, kako će ga izvitoperiti i sasvim se od sebe odroditi. Dakle, u ¨Malom noćnom romanu¨ Svilar je putnik kroz balkanski prostor. Ali, on putuje i kroz vreme, na Svetoj Gori doživljava neposredan susret sa arhetipom dvojstva i sa svojom prošlošću u najširem značenju reči. U ¨Romanu za ljubitelje ukrštenih reči¨ junak će se kretati u obrnutom smeru – manevrisaće vremenom budućnosti, a tada će njegov prostor, prostor novog mita, postati čitav svet.
        Graditeljstvo je opštežiteljska disciplina, a njihove građevine samo su  slika drugog, sanjanog grada koji nose u sebi i koji je neuništiv i nemerljivo značajniji od svoje zemaljske slike. To je ono što Svilar nije znao, niti mogao da zna, budući samac. Patio je zbog građevina koje postoje samo u njemu, a koje nemaju ni kamen, ni odraz, ni senku. Da preobrati svoju zemaljsku situaciju, Atanasije bi morao da promeni dan za noć, da uzme novi jezik, državu i veru.
        Pošto je saznao sve što mu je bilo dato da sazna o svojim ličnim opštežiteljima – ocu koji mu i nije otac i sinu koji skoro da mu nije sin, Svilar napušta Svetu Goru. Jedna drastična metamorfoza u njemu se tada već dogodila, ¨samo on toga lica još uvek nije bio svestan.¨* Na završetku prvog dela Svilar je došao do nekih odgovora, ali još uvek nije došao do sebe, nije se ostvario. Način na koji će to učiniti ima previsoku cenu.
        Poetičnost i mitološka boja prvog dela romana oblikuju i glavni lik u istom smeru. Pozivanje na mit ¨Malog noćnog romana¨ prerašće u parodiranje istog u ¨Romanu za ljubitelje ukrštenih reči¨, kao što će se i glavni lik razviti u svoju suprotnost.
        Pred kraj prvog dela Svilar čita po drugi put Gogoljevo delo Mrtve duše. Literarna reminiscencija je najava preobražaja neuspešnog arhitekte u novog Čičikova – strašnog trgovca dušama i ¨veselog đavola¨.



_____________________

*Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.93.



             USPEŠNO IZLEČENJE OD SEBE

        Drugi deo romana započinje rečenicom ¨Nijedan neopaljeni šamar ne treba u grob odneti¨,* koja najavljuje atmosferu i ton sasvim različite od lirizma i eteričnosti ¨Malog noćnog romana¨. Kao što je roman promenio svoj lik (kao da rukavicu prevrnete na postavu, ili se ogledate u trećem, neparnom ogledalu), tako je i Svilar drastično evoluirao u Razina. Oslikan je (čajem) bez postepenih među-faza prelazak sa mitopoetike, duhovnosti i autentičnosti na novi nihilizam kraja 20. veka, totalnu okrenutost ka materijalnom i u krajnjoj instanci – neautentično imitatorsko delanje. Ovaj drugi deo povesti o metamorfnom junaku, uobličen je žanrom ukrštenih reči. Sem što asocira na trivijalnost, ali i na igru, ukrštenica se u kontekstu Pavićevog romana čita i kao parodija, imitacija, laki odgovor na stihijsku snagu mitskog arhetipa. Pripovedač uspostavlja još jednu od podela: ¨Postoje bar dve vrste ljubitelja ukrštenih reči, kao što na Svetoj Gori postoje dve vrste monaha – idioritmici (samci) i kenobiti (opštežitelji).¨** Poređenje trivijalne zabave i drevnog poretka dovodi u pitanje ozbiljan odnos prema mitu, implicira desakralizaciju i parodiranje važnosti arhetipskog principa u svesti savremenog čoveka. Ali se parodija ne odnosi na prostor podsvesti.
        Atanasiju je, za početak, potreban novi otac. Povest o Fjodoru Razinu Petar Pijanović opisuje kao ¨grotesknu rusku priču koja je uokvirena ikonografijom nove vere¨ i ¨realističko-zaumnu povest¨***, a ona je i eksplicitan primer posebne Pavićeve fantastike, spoja realističnog, mitsko-metafizičkog, duhovitog i paradoksalnog. Fjodor Razin počinio je greh koji partija ne prašta: logično je razmišljao. Zato mora da beži na kraj ruskog sveta. Usred zavejane zabiti, čisteći sneg, uočava reklamu - ¨Fotografisanje duše u tri dimenzije – Rendgenoskopija sna¨. Taj detalj nagoveštava nadolazeće tehnologizirano doba, kada će i duša biti korišćena u reklamne svrhe, sve u cilju rasta proizvodnje, a u kome će njegov sin imati jednu od vodećih uloga. Za tim sinom, koga nikada nije video, Fjodor plače u
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.113.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.211.
*** Petar Pijanović Pavić, str.225.



snu.
        Priča o Fjodoru Razinu puna je ruskog čaja. Taj motiv je jedino što Anastasija zaista povezuje sa pravim, ruskim ocem. Promena oca za njega ne nastupa prirodno, već se samo vremenski podudara sa donešenom odlukom da preokrene identitet, pa tu Fjodor Razin ne dolazi kao istinski, krvni otac, već kao neka vrsta pogodnog instant-oca koji je otkriven u odgovarajućem momentu. Fjodor Razin očito je bio samac, pa tako, po prirodnoj smeni generacija, Atanasiju više ništa ne stoji na putu da postane opštežitelj.
        Kada je promenio jezik, ime i zemlju, sve mu je krenulo. Niko ne zna kako se Atanasije obogatio, zna se samo početni korak te moderne bajke. U prvoj trgovačkoj transakciji ogleda se njegova buduća neizmerna težnja i već formiran plan – da zakupi vreme i prostor. On kupuje stolice, ali ne one koje se po kupovini odnesu kući. U pitanju su fiksirani predmeti po velikim svetskim gradovima, u javnim dobrima: avionsko sedište, stolice u parku, biblioteci, kafani, katedrali, operi, čak i mesto u jednom svetskom parlamentu. Junak stolice kupuje na neograničeno vreme – zauvek. Tom prvom trgovinom, neprimetno, naizgled bezazleno, Atanasije polako zaposeda deliće vidljivog sveta, i tu negde uspostavlja prvi u nizu odbrambenih mehanizama, devizu - ¨Treba se samo navići na sebe. Posle je sve lako.¨* I kroz ovu lakonsku misao, i kroz niz junakovih postupaka, odražava se duboko lični nihilizam i odsustvo iluzija savremenog čoveka.
        I pored Atanasijeve opsesivne potrage za ocem, prvim, drugim, pa i trećim, čini se da najviše karakternih crta duguje majci. Njenim zapisom, čitav junakov put u Svetu Goru, relativizuje se. Tek posle iscrpljujuće potrage za čovekom koga je smatrao ocem, majka Atanasiju hladno saopštava da je pravi otac neki ruski siromah i da je sve učinila da zatre plod u utrobi. Uočljiva je pritajena demonska crta, koja se, dakle, ne od oca, već po ženskoj liniji, nasleđuje. Majka govori o Atanasijevoj neljudskoj brzini - ¨Nabavio je naročite časovnike koji idu samo za njega, brže od ostalih časovnika, a doterao dotle da danas niko više ne zna koliko mu je zapravo godina.¨**
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.239.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.236.



Brzina se najjače ispoljava u snovima, a upoređena je sa anđeoskom. Majka sluti u njemu palog anđela, zove ga isključivo ¨Atanas¨ i kroz njenu priču čitalac postaje svestan igre slova u Atanasijevom imenu, koje se anagramirano čita kao Satana. Ova figura iznenađenja baca novu senku na već pročitan tekst dotadašnjeg Razinovog života. Još od početka u ime je umetnut satanski znak, ali to dopire do čitaočeve svesti tek kada se glavni lik već pretvara u demonski princip.
        Atanasije Razin postaje primer modernog ¨biznismena¨ - finansira i komuniste i kapitaliste. Vlasnik je dvoprocentnog svetskog dohotka od plasmana nuklearne opreme u miroljubive svrhe, a ¨njegovi otrovi uništili su sve na metar u dubinu, gde god su pali, a oni su pali i u ljudsku krv, a ne samo u zemlju.¨* Posle tog posla prestao je da broji gotovinu. Ali to je samo početak Razinovih ambicija. ¨Razinova bezmerna aktivnost postaje metafora za nezaustavljivi, bezobzirni zapadnjački rast proizvodnje, koji se okreće protiv ljudi (i protiv svih živih stvorenja), protiv onog najvrednijeg što poseduju, protiv njihove dece, koja predstavljaju njihovu budućnost. Razin troši sopstvenu budućnost, tj. budućnost svoje dece, već danas.¨**
        Povest o tri sestre otkriva sledeću etapu razvoja Razinovog biznisa. On se namerio na nerođene duše – bele pčele, na njihovo buduće vreme i sadašnji/budući prostor. Krajnji ciljevi takve trgovine mogu se domisliti: zadobijanje prostora za pohranu nuklearnog otpada i dobijanje ljudi koji neće imati pravo na žalbu zbog svojih telesnih nedostataka, jer su i te anomalije kao i oni sami vlasništvo jednog istog Velikog posednika; ostvarivanje prevlasti nad svetom u kome se junak nalazi privremeno, nastojanje da se prenebregne sopstvena privremenost, uzdizanje iznad onog što je čoveku dato, do Boga ili do Satane. Trgovina počinje kao i svaka trgovina – cenjkanjem. Sestre se ponašaju slično spahijama u Gogoljevim Mrtvim dušama kada Čičikov iznosi svoju samo isprva neobičnu ponudu. Prva od sestara, Olga, začuđena je i snebivljiva, ali se veoma brzo prilagođava situaciji i nudi čukununučice u pola cene. Azra/Lenka je simbol verskog preobraćenja. Ona dobro razume poslovnu ponudu i već ima gotov spisak nerođenih. Ključ priče o poslu milenijuma i ključ za početak
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.238.
**Književnost 11-12, Prosveta, Beograd, 1990; Berbel Šulte ¨Sipati pesak u more¨,str.1942.



kraja našeg glavnog junaka i posrnuća u poslednji preobražaj, jeste poslovni razgovor kod treće sestre, kome prisustvuje neobični dečak don Azaredo. Sve odlaske kod sestara Razin je pažljivo planirao, predviđajući sve moguće tokove i rukavce razgovora. Tri sestre su njegove bivše ljubavi, eterični i simbolični likovi, koji najviše govore o njemu samom, u različitim fazama ¨navikavanja na sebe¨ i postepenog preovladavanja unutrašnjeg demonskog principa. Atanasije je sada preobraćeni samac – travestirani opštežitelj, neko ko je dušu prevrnuo kao rukavicu i takvu je zaboravio na svom putu kroz vreme, on je Satanin zastupnik na zemlji. Ali, samo to – zastupnik. Pravi vladalac sveta on ne može biti jer ne poseduje božansko sveznanje, niti prave satanske moći. Njegova se moć zasniva na materijalnom i doseže samo do stvari ovoga sveta.
        Na grešku u proračunu Razina upozorava mladi đavo – don Azaredo, koji se na njegov račun stalno podmlađuje. Šestogodišnji dečak sa satanskim znakom na oku priseća se svog anđeoskog porekla i sunovrata s neba. Prvi Satana je bivša svetlost, a svetlost je i – ljubav. Po kosmologiji koju izlaže, čovek je stvoren kao zamena za pale anđele. Čovek je, dakle, ¨deo zakasnele svetlosti, zamena za bivšu svetlost ili bivšu ljubav, onu, koja nije više svetlost, niti ljubav.¨* Budući takav, bezmerno halapljiv na vreme i prostor, pronicljivog oka poput puške uperenog u budućnost, Razin ostaje samo čovek, nesposoban da se nosi sa krajnjim zbirom svojih postupaka. Ljudska patnja jeste cilj pravog Satane, ali ne i uništenje ljudskog roda, jer nestankom čoveka prekinula bi se i poslednja veza Satane sa Bogom – ocem. Svakome je potreban otac. Otud mladi đavo lično, spašava svet.

             DVE ¨ISTRGNUTE¨ PRIČE IZ ROMANA

        Pavić u komponovanju romana (ili vajanju – da pomenemo skulpturalnu dimenziju koju više analitičara zapaža u Predelu slikanom čajem) često koristi paralelizme i ponavljanja, varirajući i naglašavajući centralne zamisli. Mogu se izdvojiti dve pripovedne
celine koje po nekolikim svojim osobinama egzistiraju kao
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.312.



integracione priče Predela slikanog čajem. To su ¨Plava džamija¨ - anticipacija mogućeg ishoda romana, i opis trećeg predela slikanog čajem, u kome junak daje naslikanu ispovest – iskreno viđenje sebe u svetu.
        ¨Plava džamija¨ je alegorična priča o muslimanskom neimaru čije hrišćanstvo je skriveno iza pet kolena unazad. Deset godina se posvećujući hrišćanskoj građevini, on se, pod dejstvom kolektivnog nesvesnog, vraća zaboravljenoj veri, uspavanoj nacionalnoj svesti, sebi. Više je analogija između neimara i glavnog junaka. Obojica se bave graditeljstvom, više u mislima nego u praksi, i imaju iste estetičke poglede: neimar je takođe zaokupljen praznim prostorima – nebom koje uokviruje Svetu Sofiju i prazninom unutar crkve. Atanasijeva cvetna groznica analogna je bolesti neimara koji oboleva od dubine svog bića, od hrišćanstva. ¨Neimar je morao da miri i premošćuje bezdane među verama, noseći taj strašni raskol i raskorak u sebi kao ponor.¨* Antagonizam dve kulture i Atanasije nosi u sebi, ali on ga stavlja u službu sopstvenih ciljeva.
        Ideja ¨Plave džamije¨ - ¨onaj ko se od sebe izleči, propašće¨, nagoveštava mogući završetak romana, u jednom od značenjskih ključeva. Tuđ jezik i promena imena za Atanasija su lek od idioritmije. A kada pokuša da se vrati u svoju bolest, junak će uvideti da mu nedostaje upravo ono što je nedozvoljeno prisvajao – vreme.
        Druga integraciona priča romana sadržana je u predelu na koricama Razinove beležnice, naslikanom čajem od kukute. To je slika ostrva usred kojeg je nevidljivi zid. Kad se prođe kroz tu prepreku, ništa više nije kao što je bilo – nebo postaje zemlja, a zemlja nebo. ¨Jedna ptica u brzom letu i žudnji za slobodom, udarila je u tu prepreku.¨** Ptica uspeva da razbije nevidljivu prepreku i krvavog tela i dalje pokušava da uhvati vetar. Ali ostaje neizrečeno – da li je dostignuta žuđena sloboda i šta se dogodilo s dušom, kako izgleda duša kada se provuče kroz nevidljivi zid koji sve preobražava u svoju suprotnost.
        Ova likovna ispovest je jedno od retkih mesta junakove iskrenosti prema sebi. Lirizam slike u suprotnosti je sa njegovim
_____________________

* Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.276.
** Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.320.



postupcima, ali on bolni lični osećaj ugroženog bića, unutrašnje razdiranje netaknuto spoljašnjim uspesima, ne može da promeni. I pored kupovine budućnosti, naslikano osećanje ostaje njegova stalna sadašnjost.

             GROTESKNI ULAZAK U ŽENSKO OBLIČJE

        U jednom ključu ovaj roman se čita kao povest o nesvakidašnjem životnom iskustvu, posmatranom kroz prizmu podsvesti aktera. Tada groteskna kratkotrajna metamorfoza u Vidu Knopf potiče iz samih dubina Razinovog nesvesnog, podseća na njegovu belešku iz mladih dana da je oženivši Vitaču ¨postao muž, na neki način, i njene sestre¨ i asocira na neostvarenu erotsku želju.
        Ovaj događaj dolazi nenajavljeno za glavnog junaka, koji se jednog jutra probudi kao žensko. To nije plod Razinovog delanja, već đavolovog zamešateljstva, koji mu, stavljajući ga u taj groteskni položaj, priprema kraj. Isprva samo fizička, metamorfoza postaje i psihološka. Razinova ljubav prema ženi preobražava se u ¨nepomućenu, strašnu i neumitnu ljubomoru¨, koja će ga odgurnuti od Vitače Milut, jedinog bića sa kojim je imao stvaran, ljudski kontakt. Kraj velike ljubavi i otuđenje od Vitače, samo su uvod za nastupajući period u kome će se junak sasvim otuđiti i od sebe.
        Groteskno-simbolična metamorfoza u ženu predstavlja prelaznu fazu i jedna je od karika fantastike u sklopu romana. Sporedan u odnosu na druge dve metamorfoze (smer samac – opštežitelj, i obratno), ovaj segment priče prožet je tamnim psihološkim nitima i obojen specifičnim erotizmom.

             ZAUSTAVLJENO VREME

        Pred kraj, Atanasija vidimo umornog od uzaludnosti  pobeda. Ostavši bez oca, žene i potomaka, ¨još jednom je izvrnuo kesu i dao dan za noć.¨* Ponovo se potpisuje kao Svilar. ¨U krajnjem ishodu, Svilar/Razin, koji se u romanu javlja kao junak, čitalac i pisac, tragajući za svojom prirodom, pronalazi sopstveni lik u protivurečnoj
_____________________

*Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.376.



dvojnosti: u idioritmiku koji ulazi u kenobita i u kenobitu koga napušta idioritmik.¨* Poslednje poglavlje u znaku je podrobnosti u opisivanju građevina, koje konačno podiže Svilar.
        Svilar se vraća u arhitekturu, ali negativnim stvaralačkim načelom – kopiranjem. Ni trunke kreativnog nema u njegovoj gradnji i to je upravo njegovo najdublje posrnuće. On je samo veran imitator, nameran da uđe u prostor i lik Josipa Broza. Svi poslednji događaji predstavljaju sunovraćenost u najdalje predele podsvesti Svilara-Razina-Satane, ili Svilara-Razina-Svilara.
        ¨Hteo je da ima sve kao Josip Broz. Čak i vreli cilik kapije koja namerno nije podmazivana.¨** Gradi verne kopije Plavinca i Briona. Voleći Tita, Atanasije se vraća svojoj ljubavi iz mladosti – komunizmu, a ta je ljubav još i tada bila nametnuta, neiskrena i bez strasti. Takva je i u sadašnjem vremenu. Junaku je još uvek, ili ponovo, potreban otac. Ovog puta ga traži među kenobitima (što je Broz nesumnjivo bio), ne bi li se ponovo premetnuo u idioritmika. Ali, već je potrošio više vremena nego što mu je dato.
        Atanasije je jednom bio primljen kod Tita, kao uspešan poslovan čovek. Od tada, u svojim beležnicama uredno skuplja podatke o njegovim rezidencijama. To nisu beleške o ličnosti, već o materijalnoj moći. Broz se tu ne pojavljuje u ulozi državnika, nego ga, snažnom sugestijom beskrajnog spiska, vidimo samo kao posednika. Na istom zidu stoje lovački trofeji i dela velikih slikara. Inventar predmeta koje Svilar unosi u svoju novu kuću asocira na nesklad i kič.
        Sve u ovoj gradnji po uzoru na komunističkog oca predstavlja uzaludnost i promašenost. Svilar odbacuje opštežiteljstvo, ali ne postaje samac. Nije titoist u smislu pukog obožavanja, već mu je potreban novi lik za sebe i izabrao je Brozov. Na taj način hoće da se vrati u napuštenu otadžbinu i onom Svilaru u kome je rođen. Čitav pokušaj deluje veštački, nametnuto, protiv matice vremena: vraća se arhitekturi, ali samo da bi kopirao; ponovo ga odlikuje stara brzina, ali se ona sada troši na stvari bez smisla.
        Kraj, koji je u romanu nekoliko puta najavljen, počinje kada iz kabineta letnje rezidencije arh. Atanasija Svilara zastruji hladnoća, a
_____________________

*Petar Pijanović Pavić, str.244.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.378.



sa nevidljive tavanice zaveje sneg. Pored više teorija vremena, sadašnjica se u romanu najčešće tretira kao zaustavljeno vreme. Budući da veje sneg usred leta, godišnja doba su se zgusnula i Atanasijevo vreme se zaustavilo.
        Jedino mu preostaje da zaljulja dete u kolevci koje ima satanski znak na oku, i da prepusti mladom đavolu da mirno obavlja svoj zadatak na zemlji, ne mešajući mu se više u posao. Tada, Atanasijeva ruka baca na zemlju tri senke. Pavić, pisac-demijurg,* nemimetičkim diskursom, samosvojnim i u postmodernizmu, ostavlja otvorenim završetak romana: jesu li tri senke tri različita identiteta u koje je junak ulazio; tri vrste budućnosti o kojima govori don Azaredo; ili su to senke prvih monaha, jer ¨Ta dva soja – opštežitelji i samci, bacali su daleko svoje senke kroz prostor i vreme...¨**





















_____________________

* Petar Pijanović Pavić, str.207.
**Milorad Pavić Predeo slikan čajem, str.10.

Li Novak
NEPOUZDANOST PRIPOVEDANJA

David Albahari: Ludvig,
Stubovi kulture, Beograd, 2007.



U romanu Ludvig David Albahari iznenađuje nas izborom tema i oblika pripovedanja.

Nepouzdani pripovedač

Ono što odmah pobuđuje pažnju je pripovedačeva tačka gledišta.
Priču o Ludvigu saznajemo od beogradskog pisca S. Pored toga što je pripovedač, on je i protagonista. Veoma brzo čitalac postaje svestan prave prirode S.-ovog pripovedanja: on je nepouzdani pripovedač.
 David Albahari se i u ranijim delima služio ovim književnim postupkom. Na primer, u romanu Gec i Majer, pripovedajući o ratnim zločincima čijim je imenima knjiga naslovljena, pripovedač sve vreme nije siguran ko je od dvojice likova Gec, a ko Majer, i čitava fabula lebdi u izmaglici njegovog delimičnog poznavanja stvari.
S. je takodje nepouzdan pripovedač, iz drugačijih (psiholoških) razloga. On nije svestan sopstvene nepouzdanosti, ali čitalac jeste.
Njegova vizura je osobena. On svet i sebe u svetu posmatra na pomalo iskrivljen i nezdrav način. Ton pripovedanja prožet je ozlojeđenošću i gorčinom.
Pripovedanje je ispunjeno mistifikacijama, atipičnim karakterizacijama i oneobičavanjem. Sopstveni lik S. uvodi u priču sa distance, kao da govori o nekom drugom. Kada posmatra druge ljude, donosi neočekivane zaključke, na primer da „tegljenje i zevanje mogu biti znaci uzbuđenja“ . Poziva se na neimenovane pisane izvore („negde sam pročitao...“) da potkrepi svoje tvrdnje.
Pripovedačeve teorije o svetu i ljudima često su – banalne i patetične, kao kod nekoga ko stvari posmatra iz daljine.
Najbitnija karakteristika S.-ove perspektive je – uopštavanje. Najlakše mu je da nalepi etiketu i tako „definiše“ ljude i pojave.
Ovakav način zaključivanja vodi S.-ovu logiku na stranputicu.

U delu se implicitno javlja autorska ironija. Ona je usmerena ka Ludvigu i njegovoj umišljenoj veličini, ali još i više ka pripovedaču S. Time se relativizuju tvrdnje i podaci koje S. iznosi.
Sve nabrojano čini S.-a nepouzdanim pripovedačem.
Čitalac Ludvigovo ponašanje ne može kvalifikovati kako pripovedač to čini, jer, nasuprot pripovedačevim tvrdnjama – Ludvig jeste uspešan umetnik, a njegov književni metod je legitiman i ne može se obezvrediti niti nazvati krađom.
To nas dovodi do same suštine Albaharijevog umetničkog postupka. Zašto se pisac, umesto sveznajućeg ili objektivnog, opredelio za nepouzdanog pripovedača?
Ovakav postupak zahteva od čitaoca aktivan i vrlo kritički pristup tekstu. Zahteva da se preispita i dovede pod sumnju verzija koja je iznesena, da se uzme u razmatranje ne samo šta neko govori, već i u kakvim okolnostima i zašto govori. 


Ambivalentni junaci: Ludvig i S.

Obojica su pisci. Po svemu drugom se razlikuju. Osnovni sukob je u sledećem: S. je zamislio i isplanirao roman, ali ga nikada nije napisao. Za razliku od njega, Ludvig je napisao roman, koristeći se S.-ovim zamislima.
Time je formiran početni kontrast: naivan i nevin pripovedač S. a na drugoj strani mračni i moćni Ludvig. Ali se daljim tokom romana ova početna konstelacija dovodi u pitanje.

Šta saznajemo o Ludvigu? U ovom liku blago je iskarikiran pisac ponesen slavom. On poseduje bezgraničnu ljubav prema sebi, daje megalomanske izjave o sopstvenom delu, kaže da je „srpsku književnost upisao u mapu Evrope“, da je „promenio tokove svetske književnosti“ i slično.
Pripovedač ga predstavlja kao amoralnu osobu, koja „ako ne može ništa da vam uzme, uzeće vam to ništa...“
A kakav je S? On je sve što Ludvig nije. Pasivan i nesiguran čovek, koji sebe naziva gubitnikom. O Ludvigu govori kao o neobičnoj osobi, a čitaocu on sam deluje neobičnije.
S. predstavlja onaj tip ljudi koji stalno kritikuju svet oko sebe i to im je uvek iznova razlog za osećanje lične nesreće. Ali, ne nalaze u sebi snagu da išta izmene i ostaju zaustavljeni u istoj emotivnoj situaciji. (Na primer, za S.-a Beograd je užasno i nepodnošljivo mesto, ali on ostaje da živi u njemu.)

Emotivan odnos između pripovedača i Ludviga veoma je složen. Najpre – pripovedač je opsednut Ludvigom. Ta činjenica u velikoj meri boji njegovo pripovedanje. (Potpuno drugačije se opisuje osoba kada se posmatra objektivno i kada je predmet opsesije.)
Pripovedač Ludviga strasno voli i jednako strasno mrzi. „Postojalo je nešto u Ludvigu što me je opčinjavalo i činilo potpuno bespomoćnim.“ 
U odnosu Ludviga i pripovedača oslikan je i jedan tip međuljudskog odnosa. U njemu ima zavisnosti, intelektualne strasti, potčinjenosti, zavodljivosti, podređivanja sopstvenog bića drugome... U toj emotivnoj vezi, pripovedač daje sve (barem prema sopstvenom doživljaju), ne dobijajući ništa, a obe osobe se ponašaju kao da je takvo stanje stvari prirodno i jedino moguće. Vremenom, ovakav tip odnosa neizbežno se izvitoperi, a ljubav se pretvori u mržnju.


 Lik Beograda

Važan lik u romanu, koji ima veliki uticaj na živote ostalih likova je – grad Beograd.
Očekivalo bi se da jedan grad u romanu ima pasivnu ulogu, da bude pozornica i pozadina. Ali, grad Beograd ovde kao da ima nevidljive ruke i jezik, on se aktivno meša u ljudske živote, odbacuje ih ili prihvata, jedne gura napred, a druge u stranu. Zbog mnoštva personifikacija, grad iskrsava pred nama kao živo biće, aktivno i uticajno.
Pripovedač ima izrazito negativan stav prema gradu u kome živi, osporavajući mu svojstvo velegrada. On kaže: „U Parizu ili Berlinu čovek uvek oseća da je u velegradu, dok u Beogradu čovek nikada nije siguran da li je uopšte u gradu ili u nekoj palanci...“
„Tako je sa Beogradom: ako ostaneš u njemu, kajaćeš se, a ako odeš iz njega takođe ćeš se kajati.“  On je i privlačan i odbojan istovremeno, njegova mračnost i lepota su prepleteni.
Pod pojmom „Beograd“, pripovedač najčešće podrazumeva – srpsku književnu scenu. Tu scenu čini menažerija pisaca, kritičara i čitalaca, kao i (realistični) toponimi – redakcija časopisa Književna reč, hotel Moskva u kome se uz vinjake raspravlja o savremenoj književnosti i dr. Upotrebljava se i fraza ironičnog prizvuka - „intelektualni krem Beograda“.
Po pripovedačevom osećanju, atmosfera nije pogodna za prave književne vrednosti, već samo za poluvrednosti i za pisce samoreklamere. „Ćud Beograda je krajnje nepredvidljiva, jednog časa će nekoga dizati u zvezde, trenutak kasnije šutnuće ga u koprive, ne objašnjavajući ni jedan ni drugi izbor.“ 
I kada je evropska publika prestala da obožava Ludvigova dela, Beograd mu i dalje pruža snažnu podršku. Za to nema racionalnih razloga, ali ima iracionalnih. Glavni je – inat. U liku Beograda koji neguje kult Ludvigove ličnosti ismejana je i besmislenost idolopoklonstava.
Takav Beograd – strogi i nepravedni književni sudija, nije samo lik iz sadašnjeg vremena. Primer za to je Kišova sudbina, kada se „ceo Beograd“ obrušio na njega.
Ogorčenost i ozlojeđenost pripovedača najizrazitija je upravo kada govori o gradu u kome živi. Beograd je raj za nemoral. Kič-knjige bivaju hvaljene kao da su značajna dela, a književnom scenom vladaju apsurd i paradoks. Polako, ovaj grad gubi osobine koje karakterišu realnu ljudsku naseobinu, a pred nama se pomalja neodredljivo zloćudno biće, koje se ne upravlja prema zdravom razumu, već prema unutrašnjim mračnim i iracionalnim htenjima. Ono je nezrelo i nesigurno u sopstveni identitet. To biće kroji književne sudbine.


Knjiga o knjizi

Česta tema u romanima i pričama Davida Albaharija je književnost sama i njeni elementi – proces pisanja, recepcija, jezik na kome se piše i dr. U romanu Ludvig pisac se najviše bavi poetikom i procesom nastajanja jednog postmodernističkog dela.
U centru pažnje je konkretan postmodernistički postupak – korišćenje književnih i neknjiževnih izvora za nastanak novog dela. Nije slučajno pomenut D. Kiš, koji je bio napadan baš zbog upotrebe ovog metoda. U kontekstu priče o Ludvigu, ovaj postupak se posmatra kroz ironičnu prizmu i dovodi se gotovo do apsurda.
Pripovedač S. sebi je postavio za cilj da napiše idealnu knjigu, „knjigu nad knjigama“, koja će biti drugačija od svega napisanog i u kojoj  će pripovedanje teći nelinearno.
On ne uspeva da ostvari svoj cilj, ali zato u tome uspeva Ludvig, koristeći se pripovedačevim beleškama i usmeno izloženim teorijama.
S. izlaže deliće Ludvigove poetike. „On je bio zatvoren u svoj svet, negde između modernog realizma i folklornog provincijalizma, uz blagu dozu narodne fantastike.“  Ta knjiga je „roman, koji uopšte ne liči na roman“ ili „rečnik koji je, ustvari, maskirani ep.“  Ludvig se koristi i internetom, neizbežnim medijem za svakog postmodernistu koji drži do sebe. Aluzije na savremenike, pre svega na M. Pavića i njegov Hazarski rečnik, očite su. Ali, autor na njima ne insistira, one nisu bitne za glavnu radnju, već su date u obliku komentara. 
Pored problematizovanja kreativnog korišćenja izvora, još jedna tema izbija u prvi plan: bogaćenje od književnosti.
Ludvig nije samo priznati pisac, već i uspešan poslovni čovek.  Od svojih knjiga stvara bestselere, ne prezajući od samoreklamiranja i drugih taktika u cilju sticanja novca. Da li se savremeno božanstvo – novac, na velika vrata uvuklo i u svet moderne umetnosti? Po iskustvu pripovedača S, jeste, a čitaocu ostaje da izabere kakav će emotivni stav zauzeti prema tome - blagi nadmeni prezir ili stoičko prihvatanje neminovnosti.  

BERNARDIJEVA SOBA
Slobodan Tišma
roman
KCNS, 2011.

Ocena: * * * * *

Jedna od onih knjiga o kojima je teško pisati, jer su samodovoljne i drugačije od svega. Gospodine Tišma, hvala vam što baš tako pišete. Da nije vas, mislila bih da je srpska književnost dobra, ali obična.
Kad čitamo Tišmu, kao da smo uduvani – samo klizimo...;)
I ova knjiga, kao i prethodna Quatro stagione, ima „rezime“ ili kratak sadržaj u poslednjem poglavlju, koji je namenjen „nestrpljivima“ (odnosno onima koji čine većinu u 21. veku – koji žure da se bave biznisom, ili svojim opsesijama, ili mehaničkim navikama, pa umetnost konzumiraju u instant obliku i tako ne dobijaju ništa).
Junak Pišta nalazi se van sistema (kao i drugi Tišmini glavni junaci). Nedelatan je, ceo život se nalazi unutra, u njegovoj glavi. Ima jaku potrebu da bude stalno nadahnut, to ga vozi.
Roman Bernardijeva soba predstavlja i neku vrstu nežne pobune protiv knjiga koje su se ustalile, na koje se publika privikla, a koje ne donose ništa novo.
Ovo delo zaslužuje dublju analizu od ove moje recenzijice. Odličan je pogovor Maje Solar, kao i tekstovi u 464. broju časopisa Polja .
Citati iz romana:
„Suvi tvrdi predmeti su jasno definisani, odeljeni jedni od drugih, ali vlažnost poništava granice i predmeti se mešaju, prelaze jedan u drugi, predmeti gube svoj identitet, što je zabrinjavajuće. Isti je slučaj i sa ljudskim individuama. Zato se valjda plašimo preterano emotivnih ljudi, bežimo od ljudskog plača kao od kuge.“ (str. 38.)
„Ali ono što je „ponašanje“, odnošenje prema drugom, to je „razmišljanje“ unutar svakog pojedinca, „ponašanje“ prema samom sebi. A da li tu može biti umerenosti, a da to ne kvalifikujemo kao samoobmanjivanje.“ (str. 23.)

Li Novak

POČETAK BUNE PROTIV DAHIJA

Svetislav Basara

Dereta, 2010, Beograd

U novoj knjizi, Svetislav Basara iznova problematizuje zvaničnu nacionalnu istoriografiju i kolektivni doživljaj povesti, koristeći se humorom – najboljim oružjem kritičke svesti. Delo u žanrovskom smislu stoji na međi romana i satiričnog eseja, a pisac ga određuje kao sotiju – satirično-alegorijsku pripovest nastalu iz srednjovekovne predigre moralitetima. Ovaj književni oblik u našoj književnosti koristio je još i Borislav Pekić.

Fabula romana Početak bune protiv dahija ima intenzivan ritam, vešto i uzbudljivo ispripovedani događaji brzo se smenjuju. U prvom delu u kom se opisuje turska vladavina, diskurs je pun turcizama, a kako vlast dospeva u srpske ruke, i jezik romana se menja, a broj turcizama opada. Delo obuhvata širok vremenski raspon, u njemu su opisani događaji iz perioda priprema za Prvi srpski ustanak, pa sve do današnjih dana. Poslednji deo knjige sadrži događaje iz najnovije istorije. Budući da je ovaj deo teksta lišen simbolike i poetike, a sadrži najviše elemenata pamfleta i faktografije, doživljava se kao slabiji od ostatka romana. Ali, autor u Post skriptumu daje autopoetički komentar u kom kaže da se o događajima iz sadašnjice ni ne može pisati drugačije. U dobrom duhu postmodernizma, roman sadrži elemente groteske, burleske, satire, pamfleta, parodije istorijskog romana, uz sveprožimajući humor. Za autora ne postoje „svete krave“, tako da su likovi Vuka Karadžića, Karađorđa, Dositeja Obradovića i drugi, podvrgnuti karikiranju i satiri. Od izvora za pisanje romana, autor se najviše oslanjao na memoare i zapisana svedočenja direktnih učesnika istorijskih zbivanja, koja se često značajno razlikuju od istorije iz udžbenika. U intervjuu listu Novosti, S. Basara kaže: „Srpska istorija je jedna vrlo problematična stvar. Ona se ne tiče samo istorije kao nauke, već utiče na naše živote i dan-danas. Problem sa “istorijom” je u tome što je ona postala upravo ono što bi trebalo da bude literatura: priča koja se ne obazire mnogo na faktografiju. Njoj više nisu toliko bitne činjenice koliko ideološka obrada tih činjenica... Činjenice se iskrivljuju ne bi li se prilagodile potrebama ovog ili onog vremena.”

Slika sveta u romanu

Autor oslikava jedan šaroliki svet koji se ubrzano menja. Evropa vrvi od različitih nacionalnih i političkih interesa. “Čuda više nema, niti će ih biti, jer se ceo svet pretvorio u čudo.” Taj svet “nije sasvim čvrst” i ispunjen je mistifikacijama i mitovima.

“1790. Srbija je nestvarni pašaluk, izgubljen u lavirintima orijentalnog carstva.” Osmanlijska vlast se raspada, svuda je haos i rasulo, a Srbi su gotovo neprimetni. Turci su u panici, što za posledicu ima preterivanje u nasilju. Srbija je u bedi i zaostalosti, a prekrivena je viševekovnim naslagama orijentalnih lagarija. U takvoj klimi dogodio se Prvi srpski ustanak. Ili se nije dogodio. Pripovedač predočava mogućnost da se niz nasilnih incidenata širom zemlje ne moraju smatrati ustankom, već delom opšte klime koja je zahvatila evropske zemlje pod izdišućom osmanlijskom vlašću. Kada se desi ono što je u zvaničnoj istoriografiji nazvano ustankom, to na čudan način produži život propadajućem turskom carstvu. Inače bi se samo od sebe ugasilo i istrulilo, a sad mu se javlja motiv za samoodržanjem. Kada Srbi preuzmu vlast, umesto da uspostave red, oni samo nadograđuju već postojeći haos. Umesto da razvijaju svoje nacionalno biće u slobodi, oni preuzimaju najgore od turskog nasleđa – “skromni srpski junaci pretvorili su se u trome orijentalne dekadente.”

Likovi

Iako komično oblikovani, likovi često imaju simbolične funkcije. Ličnosti koje su presudno uticale na srpsku istoriju, kroz pripovedačevu humorističku i satiričnu prizmu, izgledaju ovako: Vuk Karadžić je simplifikator i kradljivac Mrkaljeve azbuke; posle njegove reforme, niko više u Srbiji nije mogao pročitati ono što je pisano u prethodnih 800 godina, tako je reka srpske istorije odsečena od izvora. Lik Karađorđa je najkomičnije urađen: “Čuveni haramija Karađorđe Petrović, Crni Đorđe, kojim već žene plaše decu...” Sve u vezi njega je hiperbolizovano i iskarikirano, naročito pojavnost. On je glavoseča i svinjski trgovac, sa megalomanskom vizijom sebe na čelu obnovljene Vizantije. Ipak, ovaj lik u romanu deluje kao “simpatično čudovište”, za razliku od Miloša Obrenovića, za koga prripovedač nema simpatija. Miloš je majstor prodavanja magle koji vlada gore od Turaka; oslobodio je zemlju od turskog prisustva, ali ne i od ropstva pod Turcima. Obojicu vođa odlikuju glavne osobine kojima se Srbi dive: lukavost, sklonost ka nasilju i tiraniji. Filip Višnjić je autor pesama koje su “precizni planovi vojnih operacija” , a njegova turneja po Srbiji je beskrajna, traje i danas. Ovaj lik simbolizuje preveliku i trajnu ljubav Srba prema mitologizovanju činjenica.

Neki od sporednih likova su u celini građeni karikaturalnim sredstvima. Odnos Evrope prema Srbiji komično je iskazana kroz lik diplomate barona od Gislingena. On na zvanični državni sastanak dolazi u pidžami, psujući i pljujući, čime pokazuje podsmeh i prezir. Lik Apisa predstavlja uvek prisutnu vladavinu iz senke. Groteskan je lik doktora Vajsmilera koji želi da stvori odrede ratnih svinja i da vrši transplantaciju glave. Isto se može reći za lik Aksentija Drlje koji živi više od dvesta godina u simbiozi sa drvetom. On simbolizuje nezdrave ukorenjene ideje koje nadžive više generacija. Lik Janićija predstavlja heroizam bez smisla – juriša u smrt samo da bi ulica bila nazvana po njemu.

Fantastični lik Glasa može se razumeti kao glas nacionalne savesti, ili glas koji govori u ime žena. Zanimljiv je i lik Ciganke Mejre koji se javlja na ključnim mestima u romanu i utiče na ključne događaje. Da nije Mejre, istorija ne bi bila ista. U ovom liku parodiran je usud. Među likovima ima i savremenika, to su Gojislav Lojanica, Boris Papić, Ćosić, Milošević i drugi. Osim Lojanice, oni su pljosnati likovi, skice.

Kolektivni lik Nerođenih istoriografa posebno je zanimljiv, jer je u njemu izložen i osnovni motiv – odnos prema istoriji na našim prostorima. Oni nisu zadovoljni realnim istorijskim zbivanjima, pa iz budućnosti intervenišu, na primer, dok su u realnosti Srbi malodušni i dekadentni, po Nerođenim istoriografima – „ponosni Srbi nižu pobede”. Nije teško prepoznati u ovom liku aluziju na krugove oko SANU. Mnogi likovi su izloženi podsmehu, ali je on posebno oštar kad je reč o Nerođenim istoriografima, jer njihova mentalna zastranjenost nije bezazlena već je vrlo skupo plaća čitav narod.

Glavni lik, Gvozden Avakumović, slojevito je građen. U ranom detinjstvu, on nema ništa, ni ime. Ni njegova nacionalnost nije utvrđena, već samo pretpostavljena. Čovek misterioznog porekla postaje osnivač loze tajnih vladara. Po svojoj suštini je trgovac, i trgovački pragmatizam ga vodi kroz život. “Ubistvo ima smisla samo ako donosi profit.” – ovaj Gvozdenov stav je vrlo racionalan u odnosu na stavove većine drugih likova, koji ubijaju iz hira. On je i nosilac motiva ugovora sa đavolom, što je paralela sa likom Lojanice; obojica ugovor potpisuju sa lakoćom. Njegovi sinovi dobijaju imena po jevanđelistima, što predstavlja pokušaj nominalnog hristijanizovanja. Pored svojih zastranjivanja, Gvozden je najracionalniji lik i alter ego pripovedačev. Kritikuje srpsku sklonost ka fantaziranju kao i netaktične poteze u ratu. On uviđa da u ratu najbolji izginu, a najgori preuzmu vlast. Radeći kao pisar kod Karađorđa i kod Obrenovića, Gvozden je dovoljno blizu zbivanja da bude njihov uverljivi svedok.

Gvozden osniva lozu Avakumovića, koji u romanu funkcionišu kao kolektivni lik. Oni imaju svoj argo koji se sastoji od podrigivanja, štucanja i tikova. Ti ljudi su Gvozdenovi bivši dužnici, oni su – otkupljeni ljudi. Povezuje ih jaka spona, jača od religijske ili nacionalne pripadnosti – zajednički interes. U ovom liku iskazana je parodija stvaranja vladajuće loze.

Može se reći da su i Srbi kolektivni lik u romanu, jer su nacionalne osobine hiperbolizovane i dovedene do karikature. Oni smrde na rakiju i beli luk. Iako su se oslobodili Turaka, nisu uspeli da se oslobode od sebe. Njihove ljubavi prema odsecanju glava gnušaju se čak i Turci. Roman je pravi kaleidoskop srpskih nastranosti. Među njima postoje Šunde i Džike – plemena koja se priklanjaju svakoj vlasti, u svakom smislu neutralni. Fascinirani su vođama koje su lukave, podmukle i vole da ubijaju. Posebno je na komičan način istaknuta sklonost Srba da stvaraju i neguju mitove, a da istinu zanemaruju. „Zlatnim kašikama cara Dušana, iskovanim od čiste imaginacije, sriču neslanu čorbu od koprive.“ Komična je i njihova nesklonost radu, a preterana bezbrižnost i negovanje lakih uživanja. Na primer, značajni dokumenti, među njima i Hatišerif, upotrebljeni su za motanje duvana, odnosno popušeni su. Više puta se ponavlja obrazac srpskog ponašanja: dekadencija i neumerenost, umesto reda i organizacije. To primećuje i austrijski obaveštajac u svom izveštaju: „Seljaci, jednako kao i građani (ako tu ikakve razlike i ima), veći deo godine provode u lenstvovanju, ispijanju kafa i rakija i orijentalnoj letargiji, koju povremeno prekidaju nastupi kolektivne histerije.“ I pored sve duhovitosti, pojedini delovi izazivaju u čitaocu stravu i ježenje.

Vreme u romanu

Oseća se otpor pripovedača prema linearnom vremenu. Prema njegovom osećaju, ono nije dovoljno da bi stvari bile objašnjene. Vuk Karadžić je odgovoran za jezičku simplifikaciju – „...pogubne Vukove reforme, koja je za sva vremena iz srpskog jezika izbacila sve reči neophodne za razumevanje istančanih odnosa u vremenu.“ Početak 19. veka obeležava mešanje istoka i zapada, promena sveta – „Sve se ubrzava. Nema više ničeg trajnog.“ Tu promenu u predmetnom obliku predstavlja novi izum – sat. Pojava sprave koja meri vreme toliko je čudesna da je Gvozden doživljava kao susret sa arapskom magijom. Sat simbolizuje svetski napredak. A Šejk Harun kaže: „Bog je sajdžija, ali u suprotnom pravcu.“ Ljudski uticaj na tok sudbine pruža se u više vremenskih smerova. Kako nekadašnji postupci ustanika imaju značaj za današnjicu, tako i Nerođeni istoriografi iz našeg vremena pokušavaju da intervenišu i da menjaju davna zbivanja. Ali, ne može se menjati prošlost, a da se ne utiče na sadašnjost.

Elementi humora

Izvor humora je kontrast seljačke Srbije i prosvećene Evrope. Srbi se nađu u čudu u susretu sa tehničkim pronalascima, a isto reaguju i Evropejci gledajući srpske običaje, na primer uobičajeno usoljavanje odsečene glave.

Humor je i u izboru leksike, na primer: „Leteća naprava zovoma jeroplan.“

Najkomičnije opisan lik je Karađorđe. Njegova ljutina i netolerancija prema strancima inspiracija su za pripovedačeve komentare. U susretu sa Rusima: „Na trenutak se nosio mišlju da i samom sebi odseče glavu, da je dohvati za perčin i olupa je o Rodofinkina.“ ili „Karađorđe je gosta sačekao sedeći na visokoj pozlaćenoj stolici, posebno za tu priliku kupljenoj u Zemunu, a Rodofinkinu je bio namenjen niski i klimavi tronožac.“ Način na koji ga narod doživljava, kako Srbi tako i Turci, za Karađorđa je najbolja maska. Zamišljan je kao „tri aršina visoko čudovište krvavih očiju, sa četiri reda šiljatih zuba i lavljim kandžama.“

Nacionalni odnos prema istoriji, mitologizacije, mistifikacije i proizvoljnosti, predmet su satire i humora: „Tanasko Rajić je, recimo, ginuo na četiti odvojena mesta, a strogi učitelji su ocenjivali jedinicom one đake koji nisu bili u stanju da nabroje sva četiri. „Magarčino“, prekorevao bi strogi uča pokunjenog đaka, „Tanasko Rajić nije žalio da četiri puta položi život za tvoju slobodu, a ti ne možeš da zapamtiš gde je sve junak ginuo.“ “

Elementi fantastike često su u funkciji humora. Na primer, ostaci orijentalne magije, leteći ćilimi, još uvek su u upotrebi. Ali, oni lete samo donekle, jer je doba nauke i prosvećenosti.

Kao u svakoj dobroj satiri, komika toliko pogađa istinu, da je to za čitaoca smešno, ali i bolno. I pored mnogo humora, ima nečeg tužnog i tragičkog u doživljaju romana. Tužan je utisak da je sve moglo biti drugačije.

Fantastika, mit, mistifikacija

Na ovim prostorima, gde se prepliću orijentalna magija i srpska ljubav prema mitu, smrt je relativna pojava: „Kad zaspiš, ne znaš da li si spavao 10 minuta ili 10 godina.“ Tako je pop Miloje proveo u grobu godinu dana, spavajući. Neki likovi su zaboravili da su već umrli, na primer u sceni na Miloševom dvoru: „Veljko, brate, pa zar ti nisi poginuo?“ Slavni hajduk se lupio po čelu i prozborio: „Kuku meni, jesam, al’ sam zaboravio.“

Mit nad mitovima, kosovski mit, opstaje vekovima. I danas se veruje da na Kosovu ima zlata i neumrlih vitezova.

Nerođeni istoriografi odgovorni su za brojne mistifikacije i netačnosti. Njihova metodologija je fikcionalna i tendenciozna, a podatke prilagođavaju održavanju mita. Opšte je poznato da podaci iz epskih narodnih pesama imaju malo sličnosti sa istinom, na primer dahije koje se pominju u Višnjićevoj pesmi vladale su 100 godina pre vremena pesme. Ali, u Srbiji se bajka brzo prihvati i zažiivi – netačna verzija o boju na Mišaru uskoro je iz pesme Filipa Višnjića ušla u udžbenike.

Kada se glavni lik Gvozden razboleo, hitno je stvorio svoju lažnu istoriju. To mu nije bilo teško da ostvari, jer su naši prostori uvek gladni lagarija i zamazivanja očiju. On poručuje svom klanu Avakumovića: „Moju sramotu i moje stradanje vi treba da pretvorite u laž. U glasinu. U žensko naklapanje. Znate šta vam je raditi. Potplaćujte, pretite, zastrašujte, ako treba, ubijajte. Najbolje će biti da ubijate. Ali istina ima da bude sledeća: ja sam na poslovnom putu u Rusiji, i svakog časa treba da se vratim.“

Autor Svetislav Basara je u vrlo plodnom spisateljskom periodu, aktivan u pisanju kolumni, drama i romana. Ovo delo nesumnjivo poseduje kvalitete, a to su oštar urnebesni humor, intelektualna provokacija, iznošenje neprijatnih istina, dinamično pripovedanje o istorijskim događajima... Mana dela je preopširnost, naročito poslednjeg dela u kom preovlađuju pamflet i faktografija.

Roman Početak bune protiv dahija se može doživeti i na utešno-katarzičan način, ukoliko ga shvatimo kao jedan vid tumačenja i objašnjenja haotične i nerazumljive stvarnosti koju živimo.

Li Novak